POPUT mnogih narodnih pesama i „Kosovka devojka“ je pevana uz gusle na raznim priredbama i svačanostima. Na omladinskoj besedi u Novom Sadu 1862. godine izvela je mlada guslarka Olga Kovačević. Imala je 17 godina i u potpunosti se poistovetila sa devojkom o kojoj je pevala. Oduševljenje među prisutnima, a pogotovo među mladima, bilo je ogromno.

Podigla se zavesa i na pozornicu je stupila Olga Kovačević u pratnji omladinca Mladena Stojkovića. Guslarka je počela guditi i svaki zvuk je pogađao u srce, pa je, na posletku bila tišina da se, rekao bih, nije čuo ni jedan dah. Guslarka kao da je to i htela, pa poče s prijatnim pevanjem:

Uranila Kosovka devojka,

Uranila rano u nedelju...“

Posle uvoda, posle razgovora sa Orlovićem Pavlom, ispovesti o vojvodi Milošu venčanom kumu, o Kosančić Ivanu, ručnome deveru i Toplici Milanu svome zaručniku, guslarka je pozdravljana tako, da je dvorana svaki put zadrhtala. Ali, odmah je nastupio i tajac, da se dalje čuju pesma i gusle. No što su dalje odmicali pesma i guđenje, to je oduševljenje bilo sve snažnije. A kada je završila bilo je takvo oduševljenje, da se, u istinu, trošna dvorana uzdrmala, pa pozdravima ne beše kraj. Kada je guslarka pošla orilo se “ponovo, ponovo“. I opet tajac. Guslarka je ponovo otpevala i odgudila pesmu i onda se brzo poklonila i uklonila. No, razdraganost je tako bila snažna, da se nije moglo odmah poći dalje. Starci su tapšali, a mlađi su stiskanjem desnice, svi disali jednim duhom“, sačuvan je izveštaj sa ovog događaja.

Po narodnom predanju Kosovka devojka se zvala Sanvila. „U slučajnom susretu, nepoznata žena me upita: “Odakle ste?’, Odgovorih ‘iz Metohije.“ Osmehnu se i reče: “Moj deda je na Kosovu i Metohiji službovao kao učitelj.“ Pomenu i to da je on od neke starine čuo da se, po predanju, Kosovka devojka zvala Sanvila. ‘Svoju unuku darivao je tim imenom’, završi priču nepoznanica. Da zaborav ime ne zaturi, Kosovka devojka, spojem dva znamenja lepote: san i vila, mitski se useli u večnost“, zapisala je Milka Đuretić.

Zanimljivo je da se ovo ime najčešće javlja baš na području Kosova i Metohije. Za to postoje brojni primeri: Sanvila Đorđević, devojačko Filipović, rođena je u Gračanici 1889, udala se za Mitra Đorđevića iz istog mesta i tu je živela sve do svoje smrti 1959.

Ovo ime javlja se i u drugim mestima oko Gračanice. Sanvila Todorović, rođena je u Dobrotinu 1880, udala se u Sušicu za Milana Todorovića, gde je i umrla i sahranjena 1960. Sanvila Đorđević, rođena je u Gornjoj Gušterici kod Lipljana, a udala se u Gračanicu za Dimitrija Đorđevića, gde je živela sve do 1968.

SANVILA DO KRŠTENjA IME Sanvila od davnina postoji u srpskom narodu i održalo se do danas. Daje se i na znamenju i dete ga nosi od rođenja do krštenja. „Majka mi je pričala kako mi je još pre rođenja bilo predodređeno ime Sanvila. Tako je, po očevoj želji, moje prvo ime dato na znamenju bilo Sanvila. Nažalost, kratko sam ga nosila“. A može da predstavlja i pravo („zvanično“) ime koje se daje na krštenju i ostaje do kraja života.

Ovo su samo neki od brojnih primera ovog lepog narodnog imena, koje je nekad bilo veoma često u srpskom narodu. Ono se javlja i u drugim srpskim sredinama, ali ni približno nije često kao na Kosovu i to baš u Gračanici i u okolini, u srcu Kosova! Naravno, to se nikako ne može smatrati kao „nekakav dokaz“, da se Kosovka devojka stvarno zvala Sanvila, ali verovanje naroda da je to njeno pravo ime, veoma je jako i ima dugu tradiciju.

Slični primeri plemenitosti, patriotizma i žrtvovanja žena za svoj narod postoje i kod drugih naroda.

Oni su zastupljeni i kod ostalih južnoslovenskih naroda. Kod Slovenaca to je Zala Miklova. To je lik iz legende Koruških Slovenaca, koji je i istorijski potvrđen. Istoričari su utvrdili da je živela u koruškom selu Svante, kod Šent Jakoba, u Rožnoj Dolini. U ovaj kraj 1478. g. provalili su Turci i odveli narod u ropstvo, a među njima i mladu Zalu. Turci su joj omogućili ugodan život, ali je ona posle više godina uspela da pobegne iz turskog ropstva i vrati se svom momku i svome narodu.

Vremenom je njen lik prerastao u simbol plemenitosti, vernosti i ljubavi prema slovenačkoj zemlji i narodu. Više vrednih umetničkih dela poznatih slovenačkih umetnika posvećeno je Zali Miklovoj.

Ovakvi primeri postoje i kod neslovenskih naroda. Likovi Srpkinje Kosovke devojke i Mađarice Doroće Kanjižai, veoma su slični, gotovo, identični. Doroće Kanjižai (Dorottya Kaniszai) bila je visoka mađarska plemkinja. Unuka je mađarskog velikaša Ištvana Kanjižaija i kći šopronskog župana Mikloša. Njen rođeni brat Đerđ bio je mađarski ban. Udavala se dva puta, ali dece nije imala. Posle smrti prvog muža Petera Gerega 1503. preudala se za Perenji Imrea. On je iz prvog braka imao sina Ferenca, koga je maćeha Doroće prihvatila i očuvala kao svoje dete. Po drugi put je ostala udovica 1519, a njen posinak je u međuvremenu postao varadski biskup. Dala je veliki doprinos kulturno-prosvetnom uzidizanju mađarskog naroda. U svom domu osnovala je i vodila školu za vaspitavanje i školovanje mađarskih devojaka.

Na Mohaču je 29. avgusta 1526. mađarska vojska poražena u okršaju sa Turcima. Tom prilikom je poginuo i mađarski kralj Matija Korvin i mnogo mađarskog naroda, među njima i Perenji Ferenc, posinak Doroće Kanjižai. Posle bitke, zajedno sa narodom, Doroće je izašla na bojište i previjala ranjene i sakupljala mrtve. Tražila je svoga posinka Ferenca, da ga sa ostalim izginulim ratnicima dostojno sahrani. Ona u mađarskom narodu predstavlja oličenje uzvišenog humanizma i istinskog žrtvovanja za svoj narod, kao što je Kosovka devojka kod Srba.


(Nastaviće se)