KRAJEM 1371. godine svetogorski monah po imenu starac Isaija zabeležio je na marginama jedne svete knjige „da knjigu ovu... u dobra vremena počeh... a svrših je u najgora od svih vremena... kada razgnevi se bog na hrišćane“ i kad pogiboše despot Uglješa i njegov brat kralj Vukašin u boju s Turcima. Sukob na Marici bi se pre mogao nazvati „srpskom pogibijom“ (srb-sindiri) - kako su Turci vekovima kasnije nazivalo mesto sudara dve vojske - nego pravom bitkom.

Izgleda da je bar u početku pohod vojske Vukašina i Uglješe na Turke ukazivao na povoljan ishod. Despot Uglješa je bio obavešten u leto 1371. da glavnina turske vojske zajedno sa sultanom Muratom ratuje u Anadoliji (protiv suparničkih seldžučkih begova). Hitno je pozvao brata Vukašina - koji se u junu te godine sa sinom Markom i svojom vojskom kod Skadra pripremao da napadne Nikolu Altomanovića - da mu se pridruži.

Moguće je da su se kralju i despotu priključili još neki srpski feudalci s juga, iako o tome ne postoje pouzdani podaci. Uglješini neposredni susedi su bili i oblasni gospodari braća Dejanovići (Konstantin i Dragaš), kao i vojvoda Bogdan (Ljutica Bogdan iz narodnih pesama). U pozno leto dve srpske vojske su sa raznih strana krenule na dogovoreni sastanak, sa ciljem da udare na Turke i da ih proteraju iz Jedrena, a ako bude moguće i iz drugih mesta s Balkana.

Negde na dan hoda od Jedrena, celokupna srpska vojska koja je brojala nekoliko desetina hiljada vojnika (monah Isaija kaže da ih je bilo „šezdeset tisuća“) ulogorila se na reci Marici, pored mesta Černomena. Znajući da su brojčano mnogo nadmoćniji od turske vojske koja je preostala u Jedrenu, Srbi su izgleda već unapred računali na laku pobedu. Opreznost ni organizovanost ove u suštini čisto feudalne vojne koalicije nije bila velika.

Prema turskim letopisima, rumelijski beglerbeg Lala-Šahin je poslao poslanike u srpski logor kako bi zamolio za mir i obećao pokornost srpskim velikašima. Ovo poslanstvo je istovremeno predstavljalo špijunsku misiju koja se uverila da su Srbi neoprezni čak do te mere da nisu bile postavljene ni straže oko velikog logora.

U noći 26. septembra 1371. godine, nakon oluje „kada niko ne očekuje napad“, turska vojska koju je vodio Evrenos paša, neopaženo se prikrala i okružila srpski logor sa svih strana. Pred jutro, otpočeo je opšti napad koji je izazvao paniku među nepripremljenim i unezverenim srpskim vojnicima. Iako je Turaka bilo mnogo manje nego Srba, izgledalo je kao da su mnogo brojniji, jer su napadali sa svih strana.

Turski letopisac beleži kako „u zabuni i u neprilici niko nije znao šta da radi u noćnom mraku... i konji su se poplašili i pootkidali te opštu zabunu uveličavali... kada je počelo svitati Srbi su žalosno grunuli u bekstvo, mada ih niko nije gonio...“ Starac Isaija piše da „veoma veliko mnoštvo - jedni od oštrice mača umreše, drugi u ropstvo odvedeni beše, a neki od njih spasoše se i begstvom dođoše“.

ZAPIS MONAHA ISAIJA DIREKTAN svedok maričke pogibije, monah Isaija, pisao je kako se „rasuše Ismailćani i poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu, a oni koji su ostali prerana smrt požnje... osta zemlja od sveg dobra pusta... sve se ispuni od straha ismailćanskoga...“

Prema poznom piscu, patrijarhu Pajsiju, koji je svoju priču zabeležio dva i po veka nakon bitke, despot Uglješa je bio teško ranjen u boju. „Kako mu je krv tekla, a kako nije imao čim privezati rane, niti se gde skloniti, uzađe na neke visove, pade s konja i tu mu dođe kraj života, te duh Bogu preda. Njegovi ga mlađi tu pogrebu i grob mu se i do danas zna...“

Drugi srpski patrijarh, Arsenije Čarnojević, zapisao je da je 1682. godine kod mesta zvanog Haramanlija posetio „grob hrabroga Uglješe, brata Vukašina kralja“. Za razliku od Uglješe, za Vukašinov grob se ne zna. Po jednoj legendi, ubio ga je neverni sluga nakon bitke. Po narodnoj pesmi „Marko Kraljević poznaje očinu sablju“, Vukašina ranjenog sa sedamnaest rana nosila je „mutna i krvava Marica“, sve dok ga tako ranjenog nije pogubio neki Turčin, želeći da se domogne njegovog oružja i „divnog odijela“. Prema narodnom pevaču, Marko Kraljević se osvetio Turčinu za smrt svoga oca („manu sabljom od Prilepa Marko, skide glavu Turčin-Mustaf-agi“). Stvarnost je, nažalost, izgledala drugačije.

Turski konjanici su krstarili kroz Makedoniju, sve do Albanije na zapadu i Tesalije na jugu. U Dubrovnik, zabeleženo je u isto vreme, pristiglo je mnoštvo izbeglica „s familijama i s velikim imanjem od zlata i srebra“ koje su „Turci gonili i koji su se sklonili (u Dubrovnik) da se uklone od opasnosti“.

U proleće 1372. godine glas o srpskoj propasti stigao je do pape u Avinjonu, koji je u jednom pismu zabeležio da su Turci prodrli sve do granice između Ugarske i Srbije i između „Albanije i Slavonije“. Papa je pozivao ugarskog kralja i Veneciju da se suprotstave Turcima.

Vizantinci su iskoristili propast despota Uglješe da privremeno ponovo prisajedine oblast Sera i Svetu Goru. Međutim, već posle nekog vremena i formalno se pokazalo ko postaje novi gospodar na Balkanu. Jovan V je morao da prihvati vazalni odnos prema turskom sultanu, što je podrazumevalo plaćanje danka, kao i ponižavajuće učešće vizantijskog cara u turskim pohodima.

(Nastaviće se)