DAN pošto je Tito stigao do svojih partizanskih jedinica, 19. septembra 1941, Mihailović i Tito su se, na Titovu inicijativu, prvi put sreli, u Struganiku, između Robaja i Ravne gore. Razgovori su dosta dobro išli, ali se nije došlo ni do kakvog sporazuma o saradnji zbog nepomirljivo različitih koncepcija otpora.

Posle razgovora u Struganiku, došlo je do izvesne korespondencije između Tita i Mihailovića, u vezi sa njihovom čvršćom saradnjom, te je upriličen i njihov novi sastanak 27. oktobra 1941, u Brajićima, između Užica i Ravne gore. Mihailović je poveo Hadsona sa sobom, ali mu nije dao da prisustvuje razgovorima iako je Tito predložio da Hadson bude prisutan. Mihailović je očito želeo da izbegne da Hadson bude svedok sukoba neprihvatljivih koncepcija dve organizacije.

Dana 10. oktobra, nemački zapovednik u Srbiji, Franc Beme, doneo je odluku da se bez izuzetaka eliminiše stotinu talaca za svakog ubijenog Nemca. Ova naredba je bila osnova za krvoproliće u srpskom gradu Kragujevcu, 21. oktobra. Ogroman broj muškaraca, uključujući i dečake iz gimnazije, bio je ubijen, prema nemačkim procenama ukupno njih 2.300. To je ostavilo snažan utisak na Mihailovića i on se zakleo da ne sme biti uvučen u operacije protiv Nemaca ukoliko ne bude siguran da će one dovesti do potpunog oslobođenja zemlje.

Tito se kasnije prisećao da je tokom sastanka u Brajićima ponudio Mihailoviću vrhovnu komandu, ali je dodao da ukoliko bi ovaj to prihvatio, Tito ne bi služio pod četničkim vođom. Ovaj drugi sastanak Tita i Mihailovića se završio nekom vrstom dogovora. Mihailović je trebalo da dobije polovinu proizvodnje iz fabrike oružja koju su partizani držali u Užicu. Zauzvrat, Mihailović je Titu obećao da će s njim podeliti šta god padobranom stigne od Britanaca.

Ovaj dogovor je, pak, bio vrlo kratkog veka. Sukobi između partizana i četnika su nastupili gotovo momentalno, a svaka strana je krivila onu drugu. Četnici su govorili da su 28. oktobra, dan posle sastanka Tito-Mihailović, partizani napali livnicu u Zajači (južno od Loznice) koju su držali četnici. Ali dokazi danas podržavaju široko priznati stav da je građanski rat započeo kada su u noći između 1. i 2. novembra četnici, kako je to javio kapetan Hadson u Kairo, „u velikoj meri potcenjujući partizane i njihove sledbenike neuspešno napali Užice“.

BRITANCI SVE ZNALI ČETNIČKI vođa nije u početku najsrdačnije primio britanskog oficira za vezu, onako kako bi se očekivalo, iako je Hadson predao Mihailoviću šifru za komunikaciju sa Kairom. Bila je to britanska šifra te su tako sve Mihailovićeve poruke, pod šifrovanim imenom „Vila Resta“, čak i one koje su išle njegovoj sopstvenoj vladi, bile poznate Britancima. S druge strane, sve Hadsonove poruke, čak i kada je koristio svoje sopstvene šifre, morale su da idu preko Mihailovićevog radija, pošto je njegov ostao u Užicu.

Pre toga je Mihailović poslao telegram svojoj vladi u Londonu u kojem kaže da se „pomirio“ sa komunistima, ali da mir ne može više da traje, jer partizani ne žele da četnicima vrate Čačak i Užice. Mihailović je preneo svojoj vladi da se „plaši“ da bi njegovi četnici morali da zauzmu Užice kako bi sprečili dalje jačanje komunističkog pokreta. Kada je postalo jasno da je četnički napad na Užice prošao loše, Mihailović je poslao niz radio poruka svojoj Vladi u kojima traži da kod Britanaca izdejstvuje da povećaju isporuke pomoći. „Britansko obećanje o pomoći“, kako je kasnije navodio Hadson, „dovelo je samo do pogoršanja odnosa između četnika i partizana.“

Jugoslovenska vlada u izbeglištvu prenela je Mihailovićeve molbe Britancima. Ipak, kada je kapetan Hadson postao svestan ozbiljnosti sukoba između četnika i partizana, savetovao je Kairo da prestane da šalje oružje Mihailoviću, jer je želeo da spreči da se britansko oružje koristi u građanskom ratu. Zapravo, od tada - od 9. novembra - primljena je samo jedna isporuka. Ali su četnici očekivali još jednu te su čekajući čitavu noć probdeli na popriličnoj hladnoći. Sledećeg dana Hadson je rekao Mihailoviću za svoju poruku Kairu, a ovaj je pobesneo.

Nemačka ofanziva koja je počela krajem septembra protiv, kako su ih Nemci nazivali, „komunističkih bandi“, koja je pak, obuhvatala i sve one četnike koji nisu sarađivali sa Nemcima i Nedićem, bila je u Srbiji u punom zamahu. Kraljevo je palo 16, a Valjevo 25. oktobra i Nemci su napredovali ka partizanskom, ali i prema četničkom štabu.

Pretpostavljajući da više neće primati pomoć od Britanaca i videvši da su njegove trupe nemoćne u borbama protiv partizana, te duboko uznemiren nemačkom ofanzivom u Srbiji, sa svim masakrima koje su sprovodili, Mihailović je sebi dozvolio da ga nemačka obaveštajna služba nagovori da se sastane sa predstavnicima nemačkog glavnog zapovednika. Inicijativa je potekla od nemačkog kapetana Jozefa Matla, a išla je preko četničkog pukovnika Branislava Pantića.

Nemačka obaveštajna služba je postala svesna dubokog rascepa između četnika i komunistički vođenih gerilaca i žarko je želela da to iskoristi. Smatrajući da je neprijatelj podeljen i da se frakcije međusobno bore, kapetan Matl, koji je već ostvario kontakte sa pojedinim Mihailovićevim sledbenicima, prvi je povukao potez. Na sastanku 11. novembra u malom selu Divci na reci Kolubari, nemački pregovarači su tražili od Mihailovića apsolutnu predaju. On je to odbio. Bio je spreman da prepusti nemačke komunikacione linije i ekonomski važne gradove koji su pod kontrolom Nemaca pod uslovom da ga oni ostave na miru u planinama, ali nije bio spreman na svoju bezuslovnu predaju. Sastanak je propao i ratno stanje se nastavilo. n


(Nastaviće se)