NA mnogim mestima u Kini uspostavljene su carine, gde se za kana skuplja po pet odsto. U svakom mestu gde se ubiraju ta sredstva, na kanalima i rekama, izgrađeni su veliki brodovi, obojeni raznim bojama i ukrašeni malim zastavama na kojima stoji garda. Ako neki trgovac ne plati dažbinu onda gubi robu, ali kada jednom plati i o tome dobije potvrdu ili etiketu, više nigde, u celom carstvu, tu taksu ne mora da plati.

Kinezi ne trguju ni s jednom državom u susedstvu, niti u te države šalju svoje trgovce. Izuzetak su samo neka ostrva između Kine i Japana, gde šalju bogatu flotu koja plovi pod zaštitom vojnih brodova. Iz Japana dobijaju najveći deo zlata i srebra i najbolje manufakturne proizvode, drvene i porcelanske, visokog sjaja i fino izrađene, onakve kakve Kinezi ne umeju da prave. I sva najbolja galanterija koja se u Kini može naći uvezena je iz Japana. Japanska obrada svake stvari trostruko je bolja od kineske i kad god se vidi neka stvar zapanjujuće lepote, onda se kaže da je to „sijamska proizvodnja“, jer oni sve druge strane zemlje, a naročito Japan, nazivaju Sijamom.

Trgovina sa mongolskim zemljama nije bogata. Tu se mahom trguje pamučnim platnom, svilom, svilenim damastom i drugim svilenim materijalima, pirinčem, duvanom i čajem i ta se roba razmenjuje za razne domaće životinje. Naročito je mongolska ovčetina trostruko više cenjena od kineske.

S ruskim podanicima trguju krznom i drugom robom, ali ta trgovina nije bogata, pošto nerado dozvoljavaju izvoz zlata i srebra, iako nikome ko to želi nije zabranjeno da kupi te metale. Mada u Kini posebno zlata ima u izobilju, koje se u velikoj količini dovozi iz Indije i Japana, ipak, kad bi se radilo o velikoj količini, vlasti bi svakako zabranile njihovo iznošenje iz zemlje.

KONZULE NE PRIMAJU PRE nekoliko godina Francuzi su u Kantonu ostavili jednog konzula koji se predstavljao kao trgovac, ali kada se on kasnije pozvao na svoje privilegije, gubernator je naredio da i njega i sve ljude koji su bili u njegovoj pratnji istuku. On se zatvorio u kuću pripremivši oružje za odbranu, pa mu je bilo dozvoljeno da se ukrca u brod i da otplovi u svoju zemlju. Posle toga Kinezi nisu primili nijednog konzula ni agenta.

Tokom četrdeset godina Rusi su imali veliku dobit u trgovini s Kinezima, a mahom se sastojala od krzna i morževih zuba, jer su u ono doba Rusi imali vlast i nad drugom obalom reke Amur, dok su Mandžurci bili naoružani radi osvajanja Kine, te nisu imali vremena da se bave lovom. Međutim, po sklapanju Nerčinskog mira, ruski podanici su se povukli i sa jedne i sa druge strane reke Amur i prestao je rat u Kini.

I mada je tamo postojao ruski bazar za krzna i drugu vrednu i unosnu robu, gde se ponajviše trgovalo samurovinom, krznom risa, hermelina, kune, veverice, lisice, morževim kljovama, fokama i drugim, zato što su svi ministri i ljudi od ugleda koristili plemenita krzna, za carevanja sadašnjeg kana trgovina robom iz Rusije i cele Evrope postala je znatno siromašnija. Pre svega zato što vladar zabranjuje da bilo ko, sem onih koji su u rangu velmoža, nosi bogatu odeću, a posebno samurovinu i hermelin. Drugo, nije više uobičajeno da se koristi evropska galanterija, a vladaocu su još i svi Evropljani mrski, pa je stoga povećao carinu u dva morska pristaništa, sa pređašnjih 10 na čak 16 procenata.

Pomorska trgovina sada nije zabranjena Portugalcima, Špancima, Francuzima, Englezima i Holanđanima koji iz svojih zemalja dovoze malo robe - najboljih štofova, ogledala, pamučnu tkaninu s primesama vune ili svile i drugo, mada glavnu osnovu njihove trgovine čine srebrni taliri koje razmenjuju za razne svilene kineske materijale i čaj. Potom kinesku robu odvoze u Indiju, gde je menjaju za zlatni prah, srebrne poluge, lekovito korenje i trave, pa se natovareni njome vraćaju u svoje evropske luke.

Pomenute nacije su u kineskim lukama izložene uvredama, nemaju tu svoje konzule, niti bilo kakve privilegije, već trguju pod pritiskom. Naime, kada se približe tvrđavi na puškomet i pre no što istovare deo robe na obalu, primorani su da istovare kormilo i artiljerijsko oruđe s polovinom opreme i da sve to daju pod stražu Kinezima. Kad obave trgovinu i utovare robu, najpre moraju da otplove na udaljenost veću od puškometa, pa tek onda mogu da pošalju po brodsko kormilo i brodsku artiljeriju koja je čuvana pod stražom.

U Kini nema dragog kamenja niti se ono prodaje. Mogu se naći samo neke vrste rubina, safira i hijacinta. Međutim, oni nisu jarkih boja i mali su, a kada se kojim retkim slučajem i pojavi neki veći rubin ili istočni topaz dobre boje, izvoz je zabranjen, pa se to može samo u velikoj potaji činiti, jer su Kinezi proglasili da je drago kamenje namenjeno isključivo za upotrebu na carskom dvoru. Ima, pak, pojedinih ljudi koji prodaju lažno kamenje, sastavljeno od nekakvih smesa, sasvim nalik na pravo, toliko dobro napravljeno, da bi se, bez posebne testerice ili dijamanta i najbolji evropski zlatar prevario.

Stvarno je zapanjujuće da u carskom, prestonom gradu Pekingu nije moguće javno kupiti za 100 rubalja dragog kamenja, dok je ono koje se prodaje kod njihovih trgovaca sasvim obično kamenje koje se nalazi u stepama. Ne prodaju se ni smaragdi, a kamoli dijamanti. Naši Evropejci njihove lažne bisere proglašavaju pravima, ali je mene jedan Kinez, moj prijatelj, uveravao da su upravo takvi lažni: napravljeni su od neke smese od praha drugih loših bisera i to tako dobro, da se i sami Kinezi mogu prevariti. Takav biser, čak i kad ga čekićem razbiju i dalje izgleda kao pravi.

Isto tako prodaju i beli bakar nalik na srebro, od kojeg veoma vešto prave prilično lepo posuđe i druge stvari, pa onda više puta varaju i prodaju ih kao srebrne. Pored toga prodaju i žutu bronzu tako dobro krivotvorenu, da se po boji i težini može porediti sa zlatom!

(Nastaviće se)