DUŠAN Mirković, meštanin Stepanovićeva, pamti da je u kući Milunke Savić u Stepanovićevu dugo vremena živela njena sestra Slavka kod koje su često boravila Milunkina deca, naročito za vreme školskih raspusta. Milunka je dolazila Slavki u goste i obično bi se vraćala u Beograd sa nešto jaja i drugih poljoprivrednih proizvoda u korpi.

Sećam se jednog, za mene, neobičnog događaja, od pre Drugog svetskog rata, koji se desio u vozu. Naime, ja sam učio srednju školu u Novom Sadu gde sam putovao vozom svaki dan. Jednom prilikom se Milunka vraćala za Beograd. Ona je kao nosilac Karađorđeve zvezde, imala pravo na besplatnu vožnju železnicom. Tako je i tom prilikom ušla u drugu klasu, kojom je u ono vreme putovala samo gospoda. Ja sam ušao u susedni vagon treće klase. Pored mene se našao kondukter. Videvši da je jedna skromno obučena žena ušla u „višu“ klasu, kondukter progunđa:

Kud je ona baba zalutala“. Hitro pođe da je vrati u treću klasu. Ja sam ćutao i posmatrao kroz prozor šta će se desiti. Kad je kondukter došao do Milunke i zatražio joj isprave, valjda da je kazni, ona mu je pokazala legitimaciju. Najednom se kondukter ukipi u stavu „mirno“ i vojnički salutira Milunki.

Milunkin suprug Veljko, u Beogradu je dobio posao u pošti, ali je ubrzo zapostavio porodicu i kasnije preminuo. Milunka, pošto je bila bez škole, samouka, zaposlila se kao spremačica u Ministarstvu inostranih dela.

MOJA BAKA MILUNKA O TOME kakva je bila Milunka Savić svedočio je njen unuk Dejan Stankov, sin Milene, Milunkine rođene ćerke. „Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece - kaže Dejan Stankov.

Iz braka s Veljkom Gligorevićem Milunka je rodila kćer Milenu (1924) udatu za Vojislava Stankova, rođenog u Srpskoj Crnji; njihov sin Dejan (1955), biohemičar, oženjen je Milenom (1951) rođenom Jelikić, profesorom na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu; iz toga braka rođeni su Miloš (1982) farmaceut, i Mladen (1987).

Milunka je odgajila i tri usvojenice: Milku (koju je prve posleratne godine našla „zaboravljenu“ na železničkoj stanici u Stalaću), Radmilu Višnju (1921-2004, svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim ujakovim i ujninim godinama) i Zorku (uzetu iz nekog sirotišta na dalmatinskoj obali, za koju se ubrzo ustanovilo da je preležala meningitis i da je zbog toga, u izvesnoj meri, ostala hendikepirana); iza prve ostao je sin Slobodan, iza druge kći Slobodanka, stomatolog, i sin Đorđe Ninkov, diplomirani pravnik, zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova, dok se treća nije udavala.

Ova hrabra i plemenita žena iškolovala je iz svoje kuće još trideset dvoje dece, što svojih rođaka, što sa strane; dobar deo njih stekao je fakultetske diplome, a jedan čak dve. Mogla je to finansijski izdržati, jer je imala, kažu njeni potomci, „velike prinadležnosti“: platu, invalidninu i zavidna francuska primanja uz dve Legije časti, a u „slobodnom vremenu“, uglavnom noću, šila je vojničke šinjele; u tom poslu pomagala su joj i deca. Njenima bližnjim posebno je bilo zanimljivo kad je iz Bugarske (posle Drugog svetskog rata) stigao u Beograd, radi školovanja, mladić po imenu Bebel Minkov, sin jednog od visokih komandanata bugarske vojske poražene u Velikom ratu, s očevom preporukom da se javi Milunki (koju je poznavao samo po pričama iz rata) i zamoli da mu se nađe pri ruci u prvim danima, dok sebi ne nađe stan. Mladić je ostao da kod nje stanuje, a nešto kasnije oženio se Radmilom Višnjom.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi.

Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se za njega. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu - priča Milunkin unuk Dejan Stankov. Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

- Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga je jednom svojom ćerkom - priča Dejan Stankov.

Iznosi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja - Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status. Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i kao čistačica u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena - postala je čistačica kancelarije nekog direktora. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“.

...Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima - priča unuk Dejan.

(Nastaviće se)