U Jošaničkoj Banji postoje dve znamenitosti vezane za Milunku: u centru - memorijalni kompleks sa spomenikom u prirodnoj veličini i Crkva Uspenja Presvete Bogorodice u kojoj je krštena. U Koprivnici - ništa! Doskora se tamo nije moglo automobilom sve dok Vojska Srbije, u okviru svoje obuke, nije raščistila trasu i velikim mašinama pokamenila put. Sada je to pristojan makadam kojim se stiže do sela, ali ne i do Milunkine kuće, koja se nalazi na vrletnoj kosi, pa odozdo izgleda kao orlovo gnezdo u visinama planinskog hrasta. Od kuće gotovo da nije ostalo ništa, zub vremena učinio je svoje, sve je polomljeno od krova do temelja, prozori bez stakla i naherena vrata škripe na planinskom vetru.

Na tom, odavno ugaslom ognjištu, rođena je 28. juna 1892. godine Milunka Savić, najhrabrija žena-ratnik koja je, da bi je primili u ratni stroj, grudi utegla prtenim tkanicama, navukla klašnjene čakšire, ogrnula muški koparan, zabacila torbu preko rame i krenula da brani otadžbinu. Četrdeset godina je prošlo od smrti Milunke Savić i preko 120 godina od njenog rođenja a nikome do sada nije palo na pamet da zaštiti mesto gde je rođena najveća srpska ratna dobrovoljka, žena sa devet ratnih rana i dvanaest najvećih naših i stranih odlikovanja.

Detinstvo i devojaštvo Milunka je provela po vrletima potkopaoničkih planina. Na proplacima, po šumarcima i livadama čuvala je ovce, sa sestrama Savkom, Mionom i bratom Milanom, žurila da sakupi letinu, zimi po dubokom snegu prtila staze do najbliže prodavnice da kupi kućne potrepštine. Šta je ta devojka u planinskoj zabiti mogla znati o potrebi odbrane zemlje od neprijatelja. Od koga je rodoljubljem zadojena. Verovatno od oca Radenka, polupismenog zemljoradnika,. Voleo je on da raspravlja o politici i onome šta se u državi dešava, pa je u dugim zimskim večerima uz pucketanje vatre, decu podučavao da budu čestiti i pošteni ljudi i da vole svoj narod i Srbiju. Decu, koja su bujala kao stabljike deteline posle kiše, vaspitavala je i nepismena majka Danica, na svoj način pripijala ih uz sebe i učila životu. Posebno Milunku, koja je bila najstarija, vredna i vična svakom radu.

U miru i spokoju Milunka je izrasla u lepu, stasitu devojku, ali je udaja nije zanimala, maštala je o nečem mnogo važnijem. Posebno kada je od oca čula da je zemlja u opasnosti i da se turske snage gomilaju na granici od Ristovca do Javora i da se rat ne može izmeći. Otac je star, ne može u rat, Milan mlad i bolešljiv, razmišljala je Milunka, i donela neopozivu odluku: Hoću u rat, da branim Srbiju. Te 1912. godine Milunka je ušla u 20. godinu života.

PESMOM U - RATNIKE NA sve strane po gradovima i selima izlivalo se veliko narodno rodoljublje, mladići i stariji ljudi obučeni u svečana odela pesmom i igrom su se po grupama kretali putevima Srbije da bi što pre stigli u svoje jedinice.

Prvi balkanski rat je bio na pomolu, objavljena je i mobilizacija.

Maloljudna Srbija (2.922.000 stanovnika) se odlučno pripremala za oslobođenje svog življa u okupiranim teritorijama pod turskom upravom. Ekonomski još uvek slaba, ipak je mogla da ishrani i snabde opremom svoju vojsku (350.000 ljudi) jer je rat protiv Turaka, vekovnog ugnjetača, željno iščekivan i oduševljeno prihvaćen

Evo kako je Sotir Aranđelović u svojim „Uspomenama“, opisao raspoloženje masa: „Mesec septembar počinje, i umesto da se po selima i građanstvu vode razgovori o pribavljanju letine, koju je donela 1912. godina, da trgovci vode računa o trgovačkim poslovima i da činovništvo posle letnjih vrućina pregne na intenzivniji rad... ono se samo vode razgovori o nastupajućem ratu, o pripremama za rat. Vojnici spremaju odela, oficiri uniforme, konjanici i komordžije konje i kola, jednom rečju, sve se dalo samo na spremu i svi misle na rat i o njemu, a skoro nikoga nisam mogao primetiti da je usled toga zamišljen, turoban, zlovoljan“.

U Koprivnici Milunka Savić prikupljala je neophodne stvari, željno iščekujući dan kada će se pridružiti braniocima zemlje. Dobrovoljno, da zameni brata Milana, jer se poziv za mobilizaciju očekivao da stigne u svaku kuću koja ima mušku glavu. Umesto brata u rat će ona, jaka je i snažna, spremna na sve nedaće. Odluka je donesena, ali kako je ostvariti kada u vojsku ne primaju žene. Smislila je: prijaviće se kao muškarac.

- Idem u rat, a kako ću u rat ako ne naučim da budem muško. Nije samo to: Milunka, obuci muške haljine, ošišaj kosu, utegni grudi i eto, postala si muško, nego brale moj, moram vežbati govor i držanje, jes’ držanje... Ja Milun Savić, stidljiv momak, biću stalno na oprezu, da ne izgovorim pravo ime kad me pitaju.

Kada je Turska 24. septembra 1912. godine naredila mobilizaciju svojih 10 evropskih divizija, pa potom zarobila transport artiljerije koja je kupljena u Francuskoj, a putovala preko Soluna za Srbiju i kada su turske vlasti odbile ultimatum balkanskih saveznika od 13. oktobra iste godine, kucnuo je čas da se krene u završne pripreme za rat.

General Radomir Putnik, načelnik srpskog Generalštaba, 30. septembra 1912. godine u 11 časova podneo je kralju Petru Prvom Karađorđeviću na potpis Ukaz o mobilizaciji. Istoga dana u 12 časova i 13 minuta javnosti je objavljeno sledeće saopštenje: „Njegovo Veličanstvo kralj Petar Prvi naredio je mobilizaciju prvog, drugog i trećeg poziva Narodne vojske i Poslednje odbrane. Prvi dan mobilizacije je 30. septembar“ (3. oktobar po novom kalendaru).

Odmah zatim iz Ministarstva vojnog poletele su depeše komandantima divizijskih oblasti a iz njih trupama i ustanovama, okružnim i sreskim načelstvima, kuriri su jurili na konjima, peške, zvonila su sva zvona crkava, pucale su sa brda prangije, buktale vatre, bubnjali doboši, svirale trube i gajde. Sve su to bili ugovoreni znaci da se narodu obznani kraljev poziv za mobilizaciju i rat za oslobođenje Kosova i Metohije i drugih neoslobođenih teritorija Srbije pod turskom vlašću.


(Nastaviće se)