Do ponoći, 30. juna 1913. godine, na širem prostoru Osogovskih planina vladala je nema tišina. A onda, iznenada, dolina je proključala. Bugarska Četvrta armija, uz zvuke himne "Šumi Marica" i gromko "Ura", započela je siloviti napad na srpske položaje. U osvit zore razvila se ogorčena borba u dolini Bregalničke i Zletovske reke. Drugi balkanski rat između nekadašnjih saveznica nenajavljeno je započeo.

Borbe su neprekidne, odasvud zvižde meci, eksplozije riju suvu zemlju. Ratnici Drugog topličkog puka krajnjim naporom potiskuju bugarske snage. Vrstan strelac i još bolji bombaš Milunka Savić, jedra čobanica sa padina Kopaonika, zavedena u ratne spiskove kao Milun Savić na čelu je svog odeljenja. Hrabro juriša i nepogrešivo pogađa neprijateljski rov. Milun ili Milunka, njena tajna još nije otkrivena. U svaki okršaj ulazi smelo, ali uvek sa zebnjom da se njeno devojaštvo ne otkrije jer, do tada, ženama nije bilo mesta u ratnom stroju. Molila je Boga da ranjavanje ne naruši njenu tajnu i da je ne vrate kući.

Ratna zbilja je ipak neumoljiva. Bugari, sređenom vatrom iz svih kalibara, žestoko uzvraćaju. U jednom naletu eksplozija bombe zamrači prostor. Milunka pade kao pokošena na izrovanu zemlju... Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište.

Kada su joj raskopčali koporan da previju ranu na grudima, ugledali su nestvaran prizor: pred njima je ležala žena-ratnik.

- Dogodilo se ono čega sam se najviše bojala. Samo da me ne rane, mislila sam. Dobro, ako me već rane - neka to bude u nogu. Ili u ruku. Može, mislim, i u glavu... Samo neka ne bude u grudi. Otkriće da sam - žensko... Kad ono, kao za inat, metak udari u grudi... Osvestila sam se u previjalištu.

- Bože, kad se toga setim: bolničar, stariji čovek, žurno mi skida koporan da vidi gde sam ranjena. Ustuknuo je i stao kao gromom pogođen. Počeo je da doziva u pomoć.

- Mislim, što je, tu je. Ne mogu više da se krijem: nisam Milun, nego Milunka - sećala se godinama kasnije Milunka Savić..

Hteli su odmah da je pošalju kući, ali je zapretila da će otići u hajduke. Zadržali su je, jer s njom nije bilo šale. Rane su ubrzo zacelile i Milunka je ponovo bila u stroju svog puka. Nije se više skrivala: svi su znali da je Milun u stvari Milunka Savić. Uvažavali su je i voleli.

Drugi balkanski rat, u junu 1913. godine, izbio je zbog nezadovoljstva balkanskih saveznika oko podele teritorije Makedonije koju je htela da prigrabi Bugarska, podsticana od Austrougarske radi ostvarivanja svojih ciljeva na balkanskom prostoru.

KAPLARKI - OBILIĆ! Za ispoljeno ratno junaštvo u Prvom balkanskom ratu i smelim i uspešnim bombaškim jurišima u Bregalničkoj bici Milunka Savić proizvedena je u kaplarski čin i odlikovana prvom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić".

Kad su srpske ratne trube po drugi put pozvale svoje branioce na front, u Koprivnici, selu kod Jošaničke Banje u raškoj opštini, Milunka (Milun) Savić, sa iskustvom ratnika Prvog balkanskog rata, nije časila, stala je u stroj Drugog topličkog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo".

Pred polazak, komandant bataljona, Jordan Milovanović održao je govor vojnicima:

- Pokažite se dostojni svojih predaka, Jug Bogdana, Toplice i Kosančića, budite heroji kakvi beste na Bitolju. Put za Prokuplje, moji sokolovi, vodi preko Sofije. Za mnom, napred!

Vrhovna komanda izdala je Topličanima naređenje da osvoje kotu 650 na obroncima planine Rujan, strateški važno uzvišenje na vrlo nepristupačnom zemljištu. Ispred njih stajali su dobro utvrđeni bugarski vojnici na znatno povoljnijem, višem položaju. Vojnici su uz pesmu krenuli za svojim komandantom. Pukovski sveštenik proročki je primetio: - S pesmom u smrt idu. Ova vojska mora pobediti!

Mladići iz Toplice, 18. juna 1913. godine, kroz kuršume i oganj izvršili su naređenje, na juriš zauzeli kotu 650 i svojim herojstvom stekli pravo da jedini među sto pešadijskih i artiljerijskih pukova u srpskoj vojsci ponesu ime "Gvozdeni puk". U toku Bregalničke bitke puk je izgubio komandanta potpukovnika Vladimira Ristića, sve komandante bataljona i komandire četa kao i polovinu ljudstva. Iz pakla bitke Topličani su izašli ovenčani slavom prvih među jednakima, najhrabriji među herojima.

Ubrzo je rat završen i Milunka se vratila u svoju Koprivnicu.


U kotlini Ibra, nedaleko od Kraljeva prema Raški, pruža se prelepa dolina u kojoj je srpski vladar kralj Uroš Prvi zasadio stabla jorgovana u znak ljubavi prema svojoj voljenoj, Francuskinji Elen Anžuj, kasnije srpskoj kraljici Jeleni Anžujskoj. Legenda kaže da je pripitomio i ulepšao sure litice doline i da bi buduću kraljicu podsećale na njenu rodnu Provansu.

U nisku bisera doline jorgovana upletena su još dva dragulja - Jošanička Banja, smeštena na obroncima Kopaonika u dolini reke Jošanice i njene pritoke Samokovke, i srednjovekovni grad Maglič, kamena tvrđava na strmoj zapadnoj litici Stolova, 150 metara iznad nivoa reke. Postoji verovanje da je ime dobio po gustoj magli koja najvećma u toku godine krije njegove temelje, što je bila dobra odbrana od naprijateljske najezde.

U tom prirodnom zelenilu padina Kopaonika nalazi se još jedno važno ali manje poznato mesto vezano za srpsku istorijsku prošlost. Reč je o sada već gotovo potpuno opustelom selu Koprivnici, nekada punom života gorštaka koji su tu, u neprekidnoj borbi sa prirodom, živeli i umirali. To mesto, dobro znano onima koji se interesuju za srpsku istoriju, iznedrilo je najveću srpsku heroinu 20. veka - Milunku Savić.


(Nastaviće se)