NA osnovu nekih pouzdanih podataka i činjenica može se utvrditi bar približan broj pokatoličenih Srba u NDH. Zato nam se čini da je realno prihvatiti mišljenje pisca knjige „Katolički teror danas“ Avra Manhata, poreklom Italijana. Prikazujući sadržaj te njegove knjige, L. M. Kostić („Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu prema izjavama Pavelićevih saveznika“) iznosi mišljenje ovog pisca da je „trideset procenata pravoslavnih Srba u novoj Hrvatskoj bilo prekršteno u katolicizam i to u izvanredno kratkom vremenu...“

Mi se njegovom mišljenju pridružujemo i kao prilog tom mišljenju posebno ističemo da je u granicama NDH bilo najmanje tri miliona Srba, kako to tvrde dva kompetentna autora: Veliša Raičević Psunjski („U ime Hrista svetinje u plamenu“) i prof. Salvatore Joi, tada potporučnik italijanske vojske u Lici („Jugoslavija 1941“).

Psunjski piše: „... najvažnija službena statistika ustaške vlade, iz koje se vidi da je od preko 3.000.000 srpsko-pravoslavnih pripadnika u srpskim zemljama pod ustaškom čizmom ostalo je još jedva oko 500.000...“ Profesor Loj kaže:“... niže komande ustaša su raspolagale životima tri miliona Srba koji su se nalazili u granicama države Pavelića...“. I dalje: „Tri miliona Srba se nalazilo u granicama Pavelićeve države. Od ovih je krenuo jedan milion da stigne u Srbiju ili da se preseli u italijanske gradove Zadar, Split, Šibenik. Ne može se utvrditi koliko je njih imalo sreću da dostigne vruće željenu metu; to je misterija koja je možda predodređena da nikad ne dobije objašnjenje“.

Ako uzmemo u obzir Stepinčev izveštaj, koji je on poslao Svetoj stolici u prvoj polovini (mart) 1942. godine, da je pokatoličeno 240.000 Srba, ima osnova tvrditi da se ta cifra do propasti NDH popela najmanje na 1.000.000 Srba, jer zamah prisilnog katoličenja nije jenjavao kroz celo vreme okupacije Jugoslavije, odnosno postojanja NDH.

Od tih milion pokatoličenih Srba, ako se nijedan nije vratio u svoju pravoslavnu veru, rađanjem je postalo najmanje milion katolika srpskog porekla, a taj milion katolika rađaće dalje milione katolika. Ako natalitet pravih Hrvata bude opadao, od onog dana kad bude najniže pao, u Hrvatskoj će vladati Hrvati srpskog porekla.

Po svojoj svireposti prisilno katoličenje Srba u Hrvatskoj prevazišlo je Vartolomejsku noć 1571. godine. Tada je Katolička crkva postavila ultimatum francuskim protestantima hugenotima ili da prime katoličku veru ili da napuste Francusku. Pošto su hugenoti odbili ultimatum, po nalogu pape Grgura III i njegovim rukovodstvom izvršen je stravičan pokolj hugenota.

U znak zahvalnog sećanje na ovaj događaj, Psunjski kaže da je papa Grgur III naredio da se iskuje naročita medalja i da pucaju topovi u znak radosti. Uz to je bogato nagradio tada poznatog slikara Bazarija da „Vartolomejsku noć“ ovekoveči scenama na zidinama crkve Svetog Petra u Rimu. Pokolj u vartolomejskoj noći trajao je svega nekoliko časova, a pokolj zbog odbijanja prelaska Srba u katoličku veru trajao je više od tri godine.

PAPA PIJE ZADOVOLjAN PAPA Pije II bio je zadovoljan katoličenjem Srba u Hrvatskoj. Dr Predrag Ilić („Vera u službi genocida“, „Večernje novosti“, od 6. februara 1996) o tome kaže: - Nasuprot „uzvišenom zadovoljstvu“ Pija II i veselju sa kojim su u Državnom sekretarijatu Vatikana dočekane vesti o prekrštavanju Srba u NDH, jedan deo katoličkog sveštenstva u okupiranoj Jugoslaviji potpuno je drukčije mislio o tome.

Prvog marta 1942. godine slovenačke katoličke starešine, koje su živele u Srbiji, uputile su Svetoj stolici (preko nadbiskupa Ujčića) jednu promemoriju, u kojoj su o prekrštavanju Srba u NDH izrekle sledeće konstatacije: „... tko poznaje stvarne prilike u Hrvatskoj... taj zna da današnje preobraćanje pravoslavnih u katoličku veru u NDH u svojoj suštini nema nikakve veze sa verom... konačni cilj današnje zagrebačke politike je uništenje srpskog naroda u NDH. Tom nemoralnom cilju ima poslužiti i pokatoličenje... što se događa u Hrvatskoj, ne samo da proizlazi iz bilo kakvih verskih pobuda, već štaviše u suštini on predstavlja ponižavajuću zloupotrebu Katoličke crkve i sudbonosno gaženje njenog ugleda i dostojanstva.

Svaki nepristrasan posmatrač prilika u Hrvatskoj mora priznati da se prelazi pravoslavnih u katoličku veru vrše u znaku najgoreg političkog nasilja...“

Nasilno pokatoličavanje srpskih masa, ubijanje i mučenje pravoslavnih sveštenika i vladika, rušenje njihovih crkava i manastira, koje se vrši u Hrvatskoj, tobož i u interesu katolicizma, zadire bez sumnje i u interes vrhovnog vođstva Katoličke crkve. Srbi su očekivali da će Sveta stolica kao čuvar ugleda Katoličke crkve, podići svoj glas pre ili kasnije i javno osuditi krvave zločine, progone, unijaćenje i katoličenje Srba koji se vrše u katoličkoj zemlji u ime katolicizma. Srbi se pitaju iz kojih razloga Sveta stolica sada ćuti na strašnu tragediju Srpske pravoslavne crkve...“

Nadali smo se da će sa nestankom NDH, Pavelića i Stepinca prestati katoličenje Srba u Hrvatskoj. Prevarili smo se, Franja Kuharić nastavlja delo Stepinca. Od septembra 1991. godine do februara 1992. godine Katolička crkva u Hrvatskoj prekrstila je 11.756 Srba pravoslavaca u katolike. Tehnologija ovog prekrštavanja razlikuje se od one koja je primenjivana za vreme NDH. Kardinal Franjo Kuharić taj posao obavlja tako vešto da se stvara utisak da pravoslavni Srbi dobrovoljno menjaju svoju veru, jer se prekrštavanje vrši činom intimnosti, a samo u retkim slučajevima prekrštavaju se manje grupe Srba na katoličanstvo. Ono se vrši naročito u Dalmaciji i u velikim gradovima“.

(Nastaviće se)