O PRISILNOM katoličenju Srba govorili su i pisali Nemci, Italijani, ili kao očevici ili po saznanju, kako naročito ukazuje L. M. Kostić. Valter Hagen piše: „Pošto se po staroj tradiciji izjednačuje hrvatstvo i katolička vera... to počeše pravoslavne da teraju da pređu na katoliku veru. Ovo prinudno prekrštavanje beše upravo forma po kojoj se vršilo hrvatiziranje“.

Dr Gestenmajer u izveštaju Ribentropovom ministarstvu od 14. septembra 1944. godine javlja:

Ustaše su primorale desetine hiljada Srba u Hrvatskoj da pređu u katoličku veru. Onim pravoslavcima koji su se tome protivili, masovno je prerezano grlo (ovo treba bukvalno shvatiti) ili im je sva imovina oduzeta i onda su bez ičega proterani iz zemlje“.

General Glez fon Horstenau, opunomoćeni nemački general u Zagrebu: „Masovno proterivanje pravoslavnih i nasilno preveravanje na katoličku veru behu na dnevnom redu...“.

Jozef Matl, profesor Slavistike na Univerzitetu u Gracu: „Težak položaj nastao je u pitanju prelaza pravoslavnih na katoličku veru. Pravoslavna crkva nije bila priznata od HDZ do osnivanja ’hrvatske pravoslavne crkve’ početkom 1942. godine. Prelaz je u najvećoj meri vršen od državnih organa, pri čemu se nisu ustručavali da upotrebe nasilje...“.

Bertold Špuner, profesor orijentalistike na Univerzitetu u Hamburgu: „Okupacija Jugoslavije se pre svega zlokobno odrazila na pravoslavne delove stanovništva u vlasti NDH. Pored oduzimanja imovine Pravoslavne crkve, vernici su terani prinudnim merama ustaškog režima da prime katoličku veru i bili su u svojim pravima tlačeni...“. Erne Molte, istoričar: „... Tako je zaista Hrvatska za vreme rata postala u isto vreme jedna ogromna crkva preveravanja i u isto vreme gigantska klanica“.

MAČEK HVALI STEPINCA BRANKO Miljuš u svojoj knjizi „Bez maske“ (Glas kanadskih Srba, od 3. aprila 1953.) navodi reči Vlatka Mačeka iz perioda njegove emigracije. „Najveća zasluga nadbiskupa Stepinca jeste što je spasao od sigurne fizičke ili moralne propasti najmanje deset hiljada pravoslavne dece, čiji roditelji su bili poubijani ili odvedeni u nacističke (ne kaže ustaške) koncentracione logore ili su ostavili decu i pobegli u planine.

Verner Brokdorf: „... Pre svih drugih naročito je red franciskana delao ruku pod ruku sa ustašama i nametnuo srpskom narodu represalije koje su neminovno morale da vode do masovnih prekrštavanja. Prelaz u katoličanstvo beše za hiljade pravoslavnih spasenja od neizvesne sudbine ako ne i od same smrti. Već 1941. godine su hiljade Srba promenile veru. Ustaše i katolički kler behu pogrešnog mišljenja da je sa prinudnim katoličenjem rešeno pitanje narodnosti, jer je u prvom redu Zagrebu bilo stalo do toga da predele u kojima su Hrvati bili slabo naseljeni kroatizuju...“.

Johan Višta, bečki Švaba: „Priznati cilj ustaša je bio da pravoslavno (srpsko) stanovništvo smanji fizičkim istrebljenjem, proterivanjem i nasilnim katoličenjem. Johan Georg Rajsmiler: „Dokazano je da je jedan broj katoličkih sveštenika, ne samo sudelovao kod akcije preveravanja, nego da je takođe učestvovao kod užasnih nasilja protiv Srba. Papa je Pavelića blagoslovio kad ga je izvestio da je 150.000 preverenika spašeno za rimski katolicizam“.

Alfred Miler: „... Srbi su morali potpisati da su spremni da postanu rimokatolici i onda ne bi bili više uznemiravani. Neki put je tako bilo ako su zaista to potpisali, ali još češće nije tako bilo, nego su i pored svega toga uništeni, mahom posle predhodnog mučenja. Dolaze u pamet sećanja na španske konkvizitore i njihove neopisive metode mučenja i istrebljenja Indijanaca“.

Jirges Holtjamp: „... Katolički Hrvati preveriše (preobratiše), predvođeni franciskanskim sveštenicima, između 1941. i 1945. 24.000 pravoslavnih Srba...“ Šef bezbednosti u Hrvatskoj u izveštaju svom vrhovnom šefu SS u Nemačkoj 17. februara 1942. godine: „Treba još primetiti da je katolička crkva svojim merama konvertiranja i prinudom forsirala ustaške zločine, jer se kod sprovođenja njihove konverzije poslužila ustašama...“.

Alfio Ruso, Italijan: „Pokolj Srba se produžava. Pošto je Pavelić sam zahtevao prelaz pravoslavnih u katolicizam i pošto su brojne srpske porodice poslušale taj neprijatan poziv da bi spasle živote, izgledalo je da će progoni prestati. Ali i Srbi, koji su primiili preveravanje, bili su ubijeni u crkvama gde su ih sakupili da bi prisustvovali službi Božjoj“. Karlo Falkoni: „Pored osnivanja hrvatske pravoslavne crkve nije prestao rimo-katolički prozelitizam: pritisak na prelaz pravoslavnih u katolicizam produžen je na celoj narodnoj teritoriji“.

Govoreći o mostarskom biskupu fra Alojziju Mišiću zbog njegovog nezadovoljstva posle neuspelog katoličenja Srba, odnosno što nije uspelo katoličenje Bosne i Hercegovine: „Da je to njegova (Mišićeva) fiks ideja dokazuje jedno drugo pismo... Preveravanje pravoslavnih u katolicizam sasvim je promašeno. Da je Gospod kompetentnim dao bolje poimanje i razloga da se svim tim izvrše preveravanja u katolicizam, u ovoj osobenoj prilici bi broj katolika bio povećan bar za 500 do 600 hiljada na 1.300.000“!

Avro Manhatan (Karlovački teror danas): „2. avgusta 1941. godine ustaške vlasti iz Vrgin Mosta i Čemernice objavile su da svi Srbi, koji žele da ne budu uznemiravani, najbolje bi bilo da se skupe sutradan u tri sata po podne u Vrgin Mostu, gde će katolički popovi da čekaju da ih prekrste u katolicizam. Oko 5.000 je primilo ovaj savet. Umesto katoličkih popova, ustaše, naoružane mitraljezima, opkolile su sakupljenu masu sveta i zadržale kao zarobljenike do sutradan, kada su ih sve poklali. Među njima je bilo 37 dece stare ispod deset godina.



(Nastaviće se)