TITO i tajna policija znali su svakako gde da zatvore uhapšene informbirovce, pošto su u komunističkoj Jugoslaviji zatvori za političke protivnike bili jedina roba koje je bilo u izobilju.

Sa okrutnim licemerjem, zatvori, a naročito oni namenjeni političarima, nazivani su popravne ustanove. Odnosno mesta za ideološko i građansko prevaspitavanje, što je za informbirovce značilo da su bili prinuđeni da poreknu sopstveni izbor i da prijave one koji su razmišljali na isti način, makar to bila i žena, dete, brat.

Jedno od najsurovijih kaznenih mesta bio je zatvor u Sremskoj Mitrovici, u Srbiji. Tamo je zatvorenik mogao da bude pretvoren u gomilu kostiju, bez ikakvih prava. Jedan italijanski informbirovac, od onih koji su došli iz Monfalkonea, bio je prinuđen da provede tri meseca ruku uvek vezanih iza leđa, bez mogućnosti da se opere ili da izađe na vazduh, uronjen u sopstveni izmet, prisiljen da jede poput životinje, iz činije na podu ćelije.

Još jedno pakleno mesto bio je zatvor u Staroj Gradišci, u Hrvatskoj. Sačinili su ga od tvrđave sagrađene 1750, u doba Marije Terezije Habsburške, kao predstražu protiv muslimanskih trupa. Unutar zidina, nicale su mnoge zgrade, gotovo sve kasarne, koje su između 1941. i 1944. pretvorene u logor kojim su upravljali Nemci i ustaše.

Posle Titove pobede, tvrđava u Staroj Gradišci postala je mesto za progon i kažnjavanje drugih zatvorenika. Među njima su se nalazili brojni Italijani iz Istre, iz Kvarnera i Dalmacije, koji su smatrani fašistima ili jednostavno protivnicima novog komunističkog režima. Bili su to oni koji su preživeli fojbe. Svi osuđeni na godine prinudnog rada, gotovo uvek posle procesa kojima nisu mogli da prisustvuju. Tokom zime između 1946. i 1947. godine zatvoreno je tamo i 200 katoličkih sveštenika, koji su osuđeni između 15 i 20 godina zatvora.

Kada se dogodio raskid između Tita i Staljina, sastav zatvorenika se ponovo izmenio. U Staru Gradišku stigli su informbirovci.

Valja još pomenuti zatvor u Bileći, u Hercegovini: staru austrougarsku kasarnu, pretvorenu u logor. Između 1949. i 1953. godine tu je bilo zatvoreno 3.567 političkih kažnjenika. Od njih je 98 podleglo mučenjima ili su sebi oduzeli život. Samo je jedan uspeo da pobegne. Ostalo je svedočanstvo, knjiga koju je napisao Bruno Fontana, „Velika prevara“, objavljena 1995. u Mancanu, u okrugu Udine.

ĐILASOVO PRAVDANJE U UNIŠTENjU protivnika, Titov režim služio se uglavnom logorima organizovanim namenski za one koji su bili osumnjičeni za odanost Staljinu. Po Milovanu Đilasu, jednom od Maršalovih najbližih saradnika, bilo je nemoguće izbeći stvaranje koncentracionih logora. Nemoguće, naravno, ukoliko se želela održati u neizmenjenom obliku despotska vlast Komunističke partije Jugoslavije i nije se ni pomišljalo na ostavljanje makar mikroskopskog prostora protivnicima. Rezultat je bio jeziv spoj revolucionarne vlasti i staljinističke doktrine.

Fontana se borio kao partizan u brigadi „Garibaldi-Gramši“. Mladi komunista prešao je granicu s masovnim povratkom, a jugoslovenski drugovi su ga poslali na izgradnju pruge, koja vodi do Sarajeva. Potom je radio na izgradnji Auto-puta bratstva i jedinstva, koji je trebalo da poveže Zagreb i Beograd. Napokon, našao je posao kao farbar na gradilištima u Rijeci.

Ovde ga uhapsiše početkom 1951, kao informbirovca. Vojni sud ratne mornarice pokrenuo je sudski proces protiv njega, kao zatočenika u splitskom zatvoru, osudivši ga na tri godine prinudnog rada. Odmah je deportovan u zatvor u Bileći, u kome je u tom trenutku boravilo 1.300 zatvorenika, velikim delom činovnika jugoslovenskih oružanih snaga, za koje se smatralo da su bili odani Staljinu. Tu je ostao do početka 1954, kada je, odsluživši kaznu, proteran iz Jugoslavije. Užasi o kojima pripoveda Fontana u svojoj knjizi podudaraju se s onima koje ćemo zateći u gulagu na Golom otoku. Kao potvrda da je svirepost titovske represije bila rezultat planiranog sistema naređenog s vrha.

Jedan logor ili gulag napravljen je na ostrvu Ugljan, ispred Zadra. Drugi je postavljen na drugom ostrvu, mnogo manjem, Sveti Grgur, u Kvarnerskom zalivu. O ovom mestu beskrajnih patnji, postoji svedočanstvo jednog od Monfalkonaca iz masovnog povratka, Marija Tonzara, komuniste, stolara.

Delovi njegove priče, koja se nalazi u Fondu za Informbiro arhiva Feltrineli Instituta za istoriju radničkog i socijalističkog pokreta mnogo govore:

Iz logora su se mogla videti, u daljini, samo ostrva Krk i Cres. Sa suprotne strane, i stoga izvan našeg vidika, znali smo da se nalazi ostrvo Goli otok, istih obeležja kao i Sveti Grgur, puno političkih zatvorenika osuđenih administrativnim postupkom, odnosno bez sudskog procesa. Ostrvo Sveti Grgur činio je greben od stenja i kamenja, o koji je neprestano udarala bura, uništavajući retke pokušaje vegetacije. Tu nije živela bilo kakva vrsta životinja i, što je naročito zanimljivo, nije se mogla ugledati niti jedna ptica u letu. Plodni um naših islednika prepoznao ga je kao sredinu podesnu za njihove ciljeve“.

U tom logoru Tonzar je delom bio zaštićen zahvaljujući svom zanatu iskusnog stolara. Jedan od komandanata na Svetom Grguru poverio mu je da obavlja poslove u smeštaju nadzornika i u radio-stanici. Zatim mu je naredio da napravi štenare. I Tonzar ih je izradio imajući u vidu veličinu pasa koje su čuvari vodili sa sobom u inspekciju.

Jednog dana je shvatio da su štenare korišćene kao sredstva za mučenje ljudi: „Uterali bi ih unutra silom, i ne bih znao reći kako su izdržavali oni nesrećni drugovi koji su bili pod stalnim pritiskom naših islednika. Bili su to komunisti koje su svi morali da bojkotuju i zlostavljaju, sve dok ne bi potpuno revidirali sopstvene političke stavove“.


(Nastaviće se)