GODINA 1836. može se slobodno nazvati najtežom godinom Njegoševog života, a svakako će ostati zapamćena po neverovatnoj gladi koja je ikada zadesila Crnu Goru i njeno stanovništvo, po grahovskoj pogibiji i kulminaciji intriga protiv Njegoša na ruskom dvoru.

Glad u Crnoj Gori dovodi do prvih pobuna protiv Njegoša i njegove vlade. Pobune se, međutim, nisu desile u krajevima koji su najteže pogođeni nestašicom, u sušnim i neplodnim selima Katunske nahije, nego tamo gde su se najmanje osetile posledice gladne i nerodne godine, u Riječkoj i Crmničkoj nahiji. Gladne godine, pojačane oskudicom i buntovnim raspoloženjem, bile su začinjene grahovskom pogibijom, gde je 6. avgusta 1836. godine poginulo devet Njegoševih bliskih rođaka.

Pošto je grahovski knez Jakov Daković odbio da plaća harač Turcima i sasvim se odmetnuo od novog hercegovačkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića, priklonivši se Cetinju i državi koja se stvarala, Ali-paša je rešio da s velikom vojskom udari na Grahovo i primora Jakova na pokornost.

Kada je glas o turskom napadu došao do Katunske nahije i Cetinja, neformalno se skupila grupa od tristotinak crnogorskih mladića, željnih dokazivanja, bez mnogo razmišljanja upute se put Grahova, u pomoć knezu Jakovu, dok se ostala crnogorska vojska ne spremi. Ovu grupu su vodili vladičin brat Joko Tomov Petrović i njegov sinovac Stevan Stankov Petrović. Među njima, prema kazivanju Trifuna Đukića, našao se i šesnaestogodišnji Mirko Petrović, otac budućeg crnogorskog kralja Nikole, i odvažni Njegošev naslednik desetogodišnji Danilo Petrović!

Opijeni tradicijom i neiskusni u ratovanju, čim su došli na Grahovo, oni nevešto i naivno zametnu boj sa Turcima koji su se povlačili. Konjičko krilo, koje je predvodio iskusni Smail-aga Čengić snažnim udarom prosto je samleo isturen odred gde su se nalazili Petrovići. Tom prilikom je poginulo 32 Crnogoraca i 10 Grahovljana, među kojima i devet Petrovića, dok je sa turske strane bilo pedesetak mrtvih i ranjenih vojnika.

Borba je nastavljena u pravcu kule Dakovića, koju je junački branio knez Jakov sa preostalom družinom. Kada je video da će Turci nadvladati on se povukao ka obližnjoj pećini, zajedno sa svojim zetom Dragom Petrovićem. Na glas o dolasku vladičine vojske, Ali-paša Rizvanbegović se povukao, sa odsečenim glavama vladičinih bliskih rođaka, koje su ukrasile zidine trebinjskog grada.

Pogibija bratstvenika na Grahovu delovala je kao grom iz vedrog neba na mladog vladiku, koji će želeti da se osveti Smail-agi.

Skrhan grahovskom tragedijom i glađu, kao i narodnim nezadovoljstvom i intrigama koje su se oko njega plele na ruskom dvoru i na dvorovima stranih sila, u stanju krajnjeg očaja, Njegoš zajedno sa bratom Đorđijem kreće na put u Rusiju, u nadi da će naći neko rešenje za svoju zemlju i svoj narod.

Dok živi u Beču, pokušavajući da otputuje u Pariz, vladika uspeva da se dogovori oko cene za manastir Pod Maine, 17. februara 1837. na 17.000 foriniti, našta Liliberg pristaje.

Cilj Austrije bio je da zauzme manastire, da ih poruši i na njihovom mestu sazida karaule, koje će utvrditi granicu prema Crnoj Gori. Pokušaj da se manastiri zauzmu silom bili bi plaćeni nepotrebnim krvoprolićem a ovako, pokušajem kupovine, imali bi veliku političku i ekonomsku korist po Crnu Goru, čija bi granica bila priznata od strane jedne velike sile, dok bi se dobijena novčana sredstva mogla upotrebiti za izgradnju države.

Znajući dobro da se njegova politička sudbina nalazi u rukama dve velike sile, Njegoš zajedno s Đorđijem Savovim odlučuje da proda manastir Austriji, s tim da se pare deponuju u Petrogradsku banku, ruskoj državi na uvid, te da se mogu koristiti samo u slučaju gladi u Crnoj Gori, za nabavku žita. Ova prodaja manastira bila je, dakle, ugovorena pre nego što su o tome obavestili crnogorski Senat i crnogorske glavare, bez čijeg pristanka se prodaja nije mogla obaviti.

OSVETA VOJVODE MIRKA PRAVA osveta za grahovsku pogibiju dogodiće se tek 22 godine kasnije, 1858. godine, kada je veliki vojvoda Mirko Petrović, na istom mestu, uspeo da dobije jednu od najvećih i najznačajnijih pobeda u crnogorskoj istoriji, gde je posečeno više od 7.000 turskih glava. Posle te pobede, odlukom velikih sila Grahovo je definitivno ušlo u sastav Crne Gore.

Njegoš iz Beča kreće put ruske prestonice 19. februara 1837. godine, u tri sata po podne, kako nas izveštava Liliberg. Na putu za Petrograd, gde je trebalo da ga prime sam car i najviši državni zvaničnici, Njegoš je po naređenju ruske vlade morao biti smešten u Pskovu, dok se istraga protiv njega ne okonča.

Dok se Njegoš nalazio u Pskovu, u nekoj vrsti zlatnog kaveza, dotle je u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova vođena opsežna istraga protiv njega, koju je podigao njegov politički protivnik i smrtni neprijatelj Ivan Ivanović-Vukotić. Optužba je išla preko carskog državnog sekretara Kostantina Kostantinoviča Rodofinikina, istog onog koji je 1809. godine morao da beži od Karađorđa u Zemun.

Jeremiji Gagiću naloženo je iz Ministarstva da ode na Cetinje i povede opsežnu i preciznu istragu na osnovu navoda optužnice. Odmah po njegovom dolasku na Cetinje 17/29. marta imao je dug i značajan sastanak sa crnogorskim senatorima i drugim glavarima, koji kao da su ga očekivali. Na ovom sastanku Gagić sastavlja sledeća pitanja:

1. Jesu li u miru sa pograničnim turskim vlastima i uvažavaju li pogranične austrijske vlasti?

2. Postoji li među njima unutrašnji mir i poredak?

3. Jesu li pokorni svome duhovnom pastiru?

4. Stara li se vladika sa svoje strane da blagočestijem i pravedljivošću zadobije njihovo poverenje, a naredbama sačuva strogi unutrašnji poredak i mirne odnose sa susjedima?

Većina glavara potvrđivala je, s neverovatnom preciznošću, iste one argumente koje je Njegoš uputio ruskom caru 24. decembra/4. januara 1836/1837.

(Nastaviće se)