PUNE dve godine Njegoš je radio da dobije vladičansku titulu od strane Rusije.

Godine 1831. i 1832. Rusija odbija Njegoša, a dozvola stiže tek 1833. kada su se ruske vlasti uverile u njegovu privrženost ruskom dvoru i ruskoj politici. Treba naglasiti da je Njegoš u Rusiju otišao na osnovu preporuke i izveštaja Vukotića koji nije bio baš tako obični ruski avanturista, nego agent ove zemlje u Crnoj Gori, sa specijalnim zadatkom i specijalnom misijom. Njegoševa navodna "nezainteresovanost" svetovnim poslovima i poslušnost i odanost Jeremiji Gagiću i ruskim interesima, postali su dobra preporuka za njegovo zavladičenje u Rusiji.

On u junu napušta Crnu Goru, ostavljajući Vukotića da vlada i upravlja Senatom, gde glavnu reč vode njegovi ljudi koji ne trpe toliko strano tutorstvo i strane običaje.

Nešto pre Njegoševog odlaska na put, 23. maja (po starom kalendaru) 1833. godine Vukotić donosi "Zakone otačastva", koje, kako se po svemu vidi, ne potvrđuje niko. Ovi "Zakoni otačastva" bili su Vukotićevo, a po Ivačićevim rečima i Gagićevo delo, stračunato s namerom da podignu ugled Vukotiću dok se mladi gospodar nalazi na putu.

Istoga dana kada Vukotić donosi "Zakone otačastva", praviteljstvo crnogorsko zaključilo je da Njegoš pođe u Petrograd. "Sobranije" je zamolilo ruskog cara Nikolaja Prvog da Njegoš postane vladika "davno udove mitropolije crnogorske", tako da ovi zakoni nisu mogli biti Njegošu nepoznati.

Njegoš je 15. juna (po novom) 1833. mogao da krene na put. S njim je pošao njegov sekretar Dimitrije Milaković i telohranitelj Stefan Petrović. Do Kotora ih je ispratilo tridesetak uglednih Crnogoraca. U Dobroti odseda kod svog prijatelja, bogatog trgovca Ilije Lumbardića, koji je inače bio u srodstvu sa Ivanom Vukotićem i Matejom Vučićevićem. Carinarnica u Kotoru je pažljivo pregledala Njegošev prtljag i ustanovila da nosi dva mala sanduka s belim rubljem; kod njega nije bilo knjiga niti nekih drugih hartija. Sa sobom je Njegoš nosio jedino rukopis "Pustinjaka cetinjskog", čije će izvode čitati po srpskim salonima Kotora, Trsta i Beča.

Njegoš u Beč stiže 4. jula. Tamo posećuje ruskog poslanika Tatiščeva i mitropolita Stevana Stratimirovića, koji se tih dana zadesio u Beču. Istovremeno se susreće sa Vukom Karadžićem. Impresioniran budućim crnogorskim vladikom, Vuk o njemu pohvalno piše Mušickom i Jovanu Stejiću, i lično ga upoznaje sa Jernejom Kopitarom. U Beču se Njegoš zadržao oko dve nedelje, razgledajući grad. Ovde upoznaje i Alojza Šlegela, kome daje svoj rukopis "Pustinjaka cetinjskog" na štampanje.

Iz Beča kreće sredinom jula, kolima preko Poljske, i stiže u Petrograd 1. avgusta 1833. godine.

Posle kratkog odmora, Njegoš je u Petrogradu posetio tadašnjeg ministra spoljnih poslova Rusije, grofa Karla Vasiljeviča Neslerodea i oberprokuratora Sv. sinoda Stepana Dimitrijeviča Nečajeva, koji je na mladog, crnogorskog arhimandrita ostavio naročito lep utisak, o čemu svedoči i kasnije ispevana oda u "Pustinjaku cetinjskom".

TRST PRVA STANICA U Kotoru Njegoš unajmljuje mali brod "Umile", od 41 tone nosivosti, koji je pripadao Špiru Žbutegi iz Prčnja, s posadom od pet ljudi. Brodić je krenuo 19. juna iz kotorske luke za Trst. U Trstu se zadržava dva dana, posećuje kneza Mata Ivanovića, kome i posvećuje svoju zbirku "Glas kamenštaka", zatim se susreće s Jovom Milakovićem, bratom Dimitrija Milakovića, kao i s brojnim srpskim trgovcima u ovom gradu, gde obilazi i srpsku i grčku crkvu, kao i škole.

Neslerode je odmah referisao ruskom caru, izloživši mu celu istoriju Crne Gore poslednjih godina, kao i Vukotićevo pismo kojim izražava želju celog naroda Crne Gore da se Njegoš zavladiči u Rusiji. Car "ne nalazeći nikakve prepreke tome", odobri Sinodu Ruske crkve da postupak dozvoli, kao i da se 15.000 rubalja može potrošiti na posvećenje arhimandrita Cetinjskog manastira za vladiku Crnogorsko-primorskog i skenderijskog.

Na sednici Sinoda, kojom je predsedavao mitropolit Serafim, odlučeno je da mladi Rade Tomov, bez obzira na to što je imao samo dvadeset godina, dobije viši jerarhijski čin 9/21. avgusta 1833. godine, a sam čin posvećenja, rukopoloženja, obavljen je u Aleksandronevskoj lavri 15/27. avgusta iste godine.

Primivši odluku Svetog sinoda, car je lično svojom rukom prepravio datum posvećenja na 6/18. avgust 1833. godine u Spasopreobraženskoj katedrali, jer je trebalo da krene na put, pošto su ga u Teplicama u Češkoj čekali pruski kralj Fridrih Vilhem i austrijski car Franc Prvi. Prisustvo ruskog cara prilikom rukopolaganja mladog Njegoša za vladiku bila je osobita privilegija i puno priznanje porodici Petrović-Njegoš, za ukupan višedecenijski rad na učvršćivanju i odbrani ruskog državnog interesa na ovom području Balkanskog poluostrva.

Po dolasku u Petrograd Njegoš piše pismo Vuku, iz kog vidimo kako je Petrograd delovao na mladog Njegoša. Ovo pismo ne ukazuje samo na oduševljenje mladog Crnogorca veličinom i sjajem Rusije, nego prvi put, doduše nejasno i maglovito, ali ipak vidljivo, imamo motive nebeskog prestola, koje ćemo kasnije videti u "Luči mikrokozmi".

Dana 2/14. avgusta 1833. godine usledio je Njegošev prijem kod cara Nikolaja. Kada je ugledao mladog gorostasnog crnogorskog monaha, car koji je inače bio krupnog rasta, rekao je: "Pa vi ste viši od mene". Na tu mu je Njegoš spremno odgovorio: "Samo je Gospod Bog veći od ruskog cara".

Ta rečenica izazvala je kod Nikolaja veoma pozitivan utisak. On se uverio u inteligenciju i diplomatsku snalažljivost mladog crnogorskog arhipastira, koji s punim pravom zaslužuje osobitu naklonost Rusije. Ovim prijemom izglađeni su svi dosadašnji sporovi između Rusije i Crne Gore, koji su bili vidljivi u vreme Petra Prvoga i to s ruske strane; podignut je ugled Petru Drugome Petroviću Njegošu, čoveku pod zaštitom ruskog cara, njegovoj porodici i plemenu.

NARUDŽBENICA

Knjiga „Njegoš“ može da se kupi u većim knjižarama, kod izdavača NNK, Terazije 14/3, da se naruči na telefone 011/268-7051 i 065/268-8975 ili na mejl i.p.nnki@eunet. rs

(Nastaviće se)