DOK ustanak jenjava i Mehmed Rešid-paša uz pomoć Hercegovaca polako steže obruč oko pobunjenika, na Cetinju se formiraju prve institucije centralne vlasti, o čemu 6.(18) decembra 1831. godine Njegoš podnosi opširan izveštaj ruskom vicekonzulu u Dubrovniku, Jeremiji Gagiću. On kaže da ukupan broj plaćenih činovnika iznosi 180, od kojih 16 senatora i 164 ispolišitelja (policija).

Jedna od prvih odluka crnogorskog Senata bila je proterivanje porodice bivšeg guvernadura Vukolaja Radonjića iz Crne Gore, doneta 6.(18) januara 1832. godine; pritom su njihove kuće razorene. Prethodno su guvernadur i njegov brat stavljeni u okove, dok je prema rečima Pavla Rovinskog 5-6 njihovih rođaka koji su se nalazili u katunima na Lovćenu platilo glavom od zapovednika gvardije Stefana Perkova Vukotića i Peja Matanovića koji su predvodili ovu akciju.

Guvernadur i njegov brat pušteni su tek 20. aprila 1832. kada im više nije bilo mesta u Crnoj Gori. Porodica im je proterana, a njih su pod stražom sproveli do Kotora, gde su ih predali Mihovalu Martineliju. Politički i moralno slomljen, guvernadur Vuko Radonjić, inače čovek u poodmakloj dobi, teško se razboleo i umro u kotorskoj bolnici 20. maja 1832.

Događaji se potom odvijaju filmskom brzinom.

Sudar turskih snaga očekivao se uskoro, tako da je sva pažnja susedne Austrije i carske Rusije uperena na bosansko područje. To je sve omogućavalo Njegošu da nesmetano učvršćuje institucije vlasti, i on upućuje Gagiću važno saopštenje 29. januara (10. februara) 1832:

Danas smo postavili Ivana Vukotića precedateljem a Matiju Vučićevića viceprecedateljem našega Senata“.

O ovome Njegoš obaveštava i Miloša Obrenovića 13.(25) februara 1832.

Istovremeno, 4. februara 1832. Njegoš odgovara na pismo Husein-kapetanu:

Čestitome velikome veziru Husein-kapetanu, vitezu Bosanskome u Travnik.

Po poslanome nama igumanu Mojsiju imali smo radost primiti tvoje predrago pismo od 9. čisla prošlog januara, u kome vidim prijateljstvo i ljubav, koje želiš da bude među nama, to nam je mnogo milo čuti, a osobito što si zborio na riječi sa Igumanom Mojsijem, mi to sve kabulimo i tvrdu Božiju vjeru dajemo, da ćemo od sada u napredak biti ujedno i krv svoju prolijevati za vjeru i slobodu našu. Nego te molimo kao našega predragoga prijatelja, da se držiš junački. Mnogo se radujemo, čujući od igumana Mojsija, da si u svu tvoju zemlju pravi sud postavio za svakoga, budući da takvijem načinom možemo se nadati u Boga, da će nam pomoći u ovome i svakome drugome djelu. Mi se često bijemo sa nizamom Sardijazema i mislimo ovoga proljeća skupiti vojsku i udariti na nizam, koji se nalazi oko Skadra. No za takvu vojsku ne imajući džebane, molimo te kako našega predragoga prijatelja, da nam pošalješ sto tovara fišeka...

ARBANASI BEŽE U SPUŽ NAMIK-paša, skadarski vezir, 22. aprila 1832. iznenada napada Martiniće. Njima u pomoć stigne 300 Pipera i Bjelopavlića, te proteraju tursku vojsku, sastavljenu od 4.000 Arbanasa u Spuž. Gagić, uznemiren turskim napadima, šalje izveštaje Ministarstvu inostranih poslova Rusije u cilju spasavanja Crne Gore od eventualne turske vojne intervencije, tako da mu 24. aprila 1832. ministar inostranih poslova Rusije, grof Neslerode, izdaje zapovest da ode na Cetinje.

Gagić je besedio na Skupštini glavara 16. juna 1832. na osnovu uputstava koja je dobio iz Petrograda. Crnogorci su oduševljeno klicali caru Nikoli, njihovom zaštitniku, o čemu Gagić opširno izveštava Petrograd, u korist Crnogoraca i Vukotićeve misije, opravdavajući njihov napad na Podgoricu koji je u izveštaju od 19. marta oštro osuđivao.

Između ostalog, Gagić piše:

Iako sam radio, nijesam mogao uspjeti, da doznam, iz kog uzroka Vukotić (inače Ivanović) zauzimlje prvo mjesto u Senatu, a ne arhimandrit, glava naroda, kako se Crnogorci izražavaju. Crnogorci su veoma privrženi Rusiji i to neprestano potvrđuju: Mi smo vazda gotovi, da se slijepo pokoravamo i prostome ruskom vojniku, i da umremo za ruskoga cara, našega velikog pokrovitelja, samo da nas Rusija javno uzme u zaštitu, čim bi nam osigurala srećne dane, a sebi vječnu slavu. Crnogorci su počeli uviđati prednost uređene uprave i bez prinude prilagođavaju joj se, i rado se pokoravaju vrhovnoj vlasti, koja se stara za unutrašnji mir. Za izdržavanje ovoga praviteljstva, kako uvjeravaju, potrebito je 3.000 dukata na godinu, bez čega bi se samo po sebi rasturilo i Crnogorci bi se našli u pravašnjem žalosnom položaju bezvlašća. Prije nego se dovede pravi poredak, bar do tri godine, pravitestvo se odvažiti da udari nikakav porez na narod“.

Gagić 21. jula upozorava Tatiščeva na veliku opasnost po Crnu Goru sa turske strane:

Crnogorci budući nezavisni od davnijeh vremena, našli su se uvrjeđeni, zahtjevima velikog vezira da se pokore, i odgovorili su mu, s čega treba čekati kroz neko vrijeme napadaj ogromnog mnoštva turske vojske, koji bi Crnogorci po uvjerenju Arhimandrita i Ivanovića, kad bi imali dovoljno municije i 2.000 cekina za druge potrebe, mogli sasvijem odbiti. Ali ne imajući ovijeh sredstava za odbranu, Crnogorci jedva da mogu uzdržati prvi juriš neprijateljski. Arhimandrid Petar i Vukotić, molili su me, da na njihov račun uzajmim 2.000 cekina, što nažalost nijesam mogao učiniti“.

Tatiščev u odgovoru na ovo pismo umiruje Gagića, javljajući mu da je ruski poslanik u Carigradu, Butenjev, primio naredbu iz Petrograda da štiti prava Crne Gore pred Portom. Tatiščev tom prilikom moli Gagića da obavesti crnogorske glavare da ih napadaj njihov na tursku zemlju može lišiti ruskog pokroviteljstva.

I zaista Turci nisu ništa preduzimali protiv Crne Gore; Gagić 10. septembra obaveštava Tatiščeva o oko 40.000 turskih vojnika na ovome sektoru, ali ruskom intervencijom i zbog pobune u Egiptu, Rešid-paša je datu vojsku uputio ka Egiptu. Tako je 7. oktobra 1832. Gagić mogao da „dejstviteljnom“ pomoći obraduje Crnogorce.n