STVARI u Turskoj nisu išle u dobrom smeru. Istog meseca, pre nego što će doći do ustanka protiv sultana, Njegošu se obratio Miloš Obrenović, sledećim pismom:

Znajući da se skadarski vezir s Bosnom sprema na sultana, ja za moju politiku shodno nalazim ostati u miru i tišini, a ne mješati se u njina djela. No sudim, da bi to po Crnu Goru probitačno bilo, kad bi prvome od pomoći biti, i neko čislo oružanih ljudi, a za plaću, dati mu mogla. Ne znam kakvo je vaše u tome prizreniju raspoloženije, ja mu ne mogu pomoći, vama stoji na volji, dati mu rukopomoć ili ne dati. No ovo dolazim naročito savjetovati vam: ne mojte da uznemirujete vezira rečenoga, Crna Gora više puta je bila se s njime, i nije mogla na kraj izići. Crna Gora ne može bez Skadra ni sušćecvovati, ona i ranu svoju ima od njega, i trgovinu svoju posredstvom njega rasprostranjava. Ako još zadate veziru slovo da ga nećete dirati, moći ćemo za vas i veće polze ugovoriti“.

Njegoševo podržavanje Gardaševićeve bune došlo je na mig Miloša Obrenovića. On je na taj način omogućavao Bušatliji, svome pobratimu, koga je zaustavio da učestvuje u Rusko-turskom ratu, da ovom prilikom može slobodno da ustane protiv sultana, jer će mu leđa biti obezbeđena od crnogorskog napada.

Marta 1831. godine bosanski begovi i skadarski vezir Mehmed-paša Bušatlija ustaju protiv sultanovih reformi. Istovremeno, hercegovačko plemstvo na čelu sa Ali-pašom Rizvanbegovićem, Smail-agom Čengićem i drugom vlastelom stavljaju se na sultanovu stranu. Položaj Miloša Obrenovića bio je dosta ambivalentan, i dok je, s jedne strane, podržavao antireformski pokret u Albaniji, dotle se nudio sultanu da sa 25.000 srpskih vojnika uguši ustanak u Bosni, koji je i izbio zbog pripajanja šest nahija Miloševoj Srbiji. Njegoš, doduše, vodi čistu, antisultansku politiku saradnje i saveza s Gardaševićem i Bušatlijom kojima nudi utočište u svojoj zemlji, ako bi dopali nekakve nevolje.

Ruski vicekonzul, Jeremija Gagić, 27. marta 1831. godine piše Njegošu:

Mene je drago što vi s knjazom Milošem imate prepisku, no još bi mi draže bilo, da znam da je vaša prepiska iskrena i prijateljska i prava. Vaši tjesni sojuz s Milošem može vam od najviše polze biti“.

Dakle, Rusija podržava savez između Srbije i Crne Gore po ovom pitanju. Ona ipak u Milošu vidi glavnog igrača, koga bi trebalo mladi crnogorski gospodar da sluša i pažljivo uči diplomatski i politički zanat. Tako ga sledećeg meseca, 18. aprila 1831, Gagić ponovo upozorava:

Vi ne možete vjerovati, koliko mi je drago, što ste u tijesnom snošaju i dobrom soglasju s knjazom Milošem, no žao mi je što je vaša prepiska tako rijetka, a osobito u ovo vrijeme, kada ste jedan drugom od potrebe“.

KAO ŠĆEPAN MALI VUKOTIĆ ima oko 60 godina, jakog je telesnog sastava, na izgled odličnog zdravlja, za ono vreme dosta dobro obrazovan, veoma lukav, oprezan u razgovoru, pravi se da je iskren, predusretljiv i prijatnog je ponašanja. Njegov dolazak na Cetinje po mnogo čemu liči na dolazak Šćepana Malog, o kome je Njegoš dosta slušao od svoga strica koji je bio očevidac i direktni protagonista ove epizode crnogorske istorije.

Rusija i sama koristi nerede, da pojača svoj uticaj u Crnoj Gori, što je i glavni cilj Vukotićeve i Vučićevićeve misije, ugovorene još 1829. godine, dok je vladika Petar Prvi bio živ. Pre toga Rusija sedamnaest godina nije isplaćivala pomoć Cetinjskom manastiru i mitropoliji, što se vidno odrazilo na stanje crnogorskih finansija. Tako je prevashodni cilj Vukotićeve misije bio taj da u Crnu Goru donese zaostalu rusku pomoć i pomogne učvršćivanju institucija državne vlasti.

Prema Medakoviću, Vukotić je bio podoficir ruske vojske, rodom iz naših krajeva, koji je stupio u kontakt s Petrom Prvim Petrovićem Njegošem, s namerom da mu ovaj izda dokument o tome da je u srodstvu s nekim ruskim plemićem, koji je umro bez dece, ostavivši u nasleđe imovinu u vrednosti od 400.000 rubalja, što je u to vreme bila ogromna svota novca, 150 puta veća od godišnje carske pomoći Crnoj Gori.

Stari vladika mu je izdao potvrdu i on je nasledstvo dobio.

Kasnije je, na osnovu svojih veza sa crnogorskim vladikama, Vukotić dobio zadatak i odobrenje da, najverovatnije o svom trošku ode u Crnu Goru i pošalje izveštaj o moralnom vladanju mladog vladičinog naslednika, kako bi dobio saglasnost od cara i Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve za rukopoloženje u Petrogradu, čemu je jedina smetnja bio mlad uzrast Rada Tomova.

On na Cetinje dolazi 25. septembra 1831. godine zajedno sa svojim sestrićem Matejom Vučićevićem.

Prvi Vukotićev susret sa crnogorskim narodom i glavarima dogodio se u nedelju, 2. oktobra 1831. godine (po starom kalendaru), kada je prilikom njegovog dolaska održan veliki narodni zbor, gde dolaze glavari iz Grahova i Kuča.

Tom prilikom Vukotić čita lažnu carsku gramatu, predaje starešinama 2.000 talira, arhimandritu Petru uručuje poklone od cara Nikolaja Prvog, jedan misal u vrednosti od 500 talira i ukrašeni putir za Cetinjski manastir.

U ime ruskog cara odlikuje arhimandrita Petra Drugog, igumana Ostroškog manastira Josifa Pavićevića, i igumana manastira Morače Mojsija Zečevića. Svakom plemenskom glavaru poklanja po tri talira.

Na tom narodnom zboru se zaključuje da se privremeno obrazuje Senat, koji će sačinjavati 12 serdara iz svih nahija, kao i da se formira narodna straža od 100 ljudi.

Milorad Medaković tvrdi da su lažna carska gramata i Vukotićevo oblačenje generalske uniforme, zapravo, došli od samog Njegoša, koji je i učestvovao u ovom falsifikatu, kako bi Crnogorce primorao da se privole centralnoj vlasti. Njegova je ideja bila da uz pomoć stare carske gramate, iz vremena Petra Velikog, skine pečat i stavi na novu gramatu. Istovremeno je ovaj dokument Njegoš držao kod sebe i često ga je spominjao prilikom njegovog kasnijeg sukoba s Vukotićem i Vučićevićem.


NARUDŽBENICA

KNjIGA „Njegoš“ može da se kupi u većim knjižarama, kod izdavača NNK, Terazije 14/3, da se naruči na telefone 011/268-7051 i 065/268-8975 ili na mejl i.p.nnki@eunet. rs

(Nastaviće se)