Svaki čitatelj neka sudi, preko tolike psovke i sikterisanje njegova pored toliko naroda s kakvom sam slastiju morao primiti. No nevolja je stvar golema! Primim novce (od gospodara, 100 groša) i kuću isplatim. I taki to veče preselim se. I bilo kako mu drago, kao sebe već sad u odmor stavim. No što ću sad: kuća bez ograde na tolikom polju! Čisto me od nje sramota. No što mu drago, trpi dušo, boga radi.

Tako prođe jedna nedelja dana. Zovne me aznadar Jovo.

- Brat Nićifore, Gospodar mi je kazao da ti kažem i pita: kako ti misliš živiti i kako ćeš živiti kad si ti njemu veće 150 groša dužan, a više od 30 groša nemaš na mesec. I zaista, rekao je da paru od njega dobiti nećeš dokle god ne iskužiš tih 150 groša, makar od gladi umro.

Reknem Jovi:

- Gospodar nije mene uzeo da ga brijem, no samo da me tirani i muči i škoda što to ime na sebe nosi. Pristojnije bi bilo da je on govedar nego li što se naziva Gospodar kad tako radi od svoje braće.

Kaže Jova: - Ćuti, brate, ako boga znaš! Da ne čuje.

- Pa šta će biti i da čuje. Onomade kad sam mu došao, „dobrodošao“ veli, „brate“. A, danas „makar umro od gladi“. Kakvo je to sudstvo? Kakvo li gospodstvo? To je samo jedan maskaraluk i jedna sramota od njega. Sram ga bilo! Svinjar! Ta to ne bi jedan prosjak tako radio kao što on čini. Ali, tako je to kad siroma dobije gospodstvo i preobuče se od blata u zlato. On onda bude kao drugi pijanica. I još stokrat puta gori. Neka čini što mu drago. Ja već vidim moje dobro jutro! I ovako, za ravni šest meseci taj čovek ama pare ili dinara da mi dade.

Kako sam s mojom jadnom Hristinom živio za ti šest meseci svaki može rasuditi.

Kad njega obrijem u subotu, onda će reći:

- Idi obrij Amidžu, Lazu i Davidovića.

Amidžu obrijem, plati 15 para. Lazar pisar, pol cvancika. No Davidović davao mi je, svake nedelje dvaput se brijao, na svako brijanje po cvancik, plaćao je.

No čujući Miloš da mi Davidović po cvancik plaća, a i poneki drugi, koji cvancik, koji pol, i to svega preko nedelje četiri ili pet ljudi brijem, razgoropadi se jedan dan.

- Zar ste vi veći gospodari od mene da berberu po cvancik ili pol za brijanje plaćate! Eto vam sad kažem: koji mu više od 8-10 para da, j..... mu njegova oca. Gledaj ti: pisari! Govna. Ja, Gospodar, i moje brijanje nije od 3 groša više, a oni da po cvancik plaćaju! Samo ako kog vidim odsad!

I tu mi preseče na 10 para. I ja ne prestanem brijati. Volem badava sediti, no badava raditi. No on sobom zapoveda da baš mora biti: „Koga ti ja reknem brijati!“

Osobito svaki dan morao sam u konak po jedanput odlaziti i tu dosta puta gospodara Mladena (Milovanovića) slušati šta govori. Koje mi njegovi govori sasvim nepovoljni budu.

Jedanput ja ulučim vreme nasamo s njim i kažem mu:

- Gospodaru Mladene, ja bi ti nešto kazao, obače da ti hatar od mene ne ostane. Nemoj govoriti pred mlađima ništa: ovo bi bilo dobro ovako raditi, a ovo ovako. Zašto je to njima protivno, pak oni ne kazuju Gospodaru kako ti govoriš, veće kako će najgore po tebe biti, pa možeš i glavu izgubiti tako. Ja te sažaljujem i kažem ti kao prijatelj: ćuti!

- Vala, more, veli, što ćedu god raditi, nek rade. Ja ne mogu mutav biti!

VAZDA UZ MELENTIJA Dokle god gospodar Mladen Milovanović iz Rusije nije došao bio, donde je Miloš sve u trpezariji sa svojima mlađima ručao i večeravao. A kada on dođe, taki je presekao više za astalom u trpezariji jesti, veće se odvoji i on sam i knez Vasilije Popović i arhimandrit Melentije. Katkad zvao je i Davidovića, te s njim ručao.

Po malom vremenu pošlje ga Miloš svojom politikom te iskopa svoje novce koje je u Adi Ciganliji, kad je u Nemačku pobegao bio, zakopao. Dade mu i jednog svog momka, te ode s njime i iskopa novce. Prelazeći Mladen s novci i s momkom iz Ade preko Save, Mladen pređe s novci. I posle pošlje čamac po momka. Kad budu na obali blizu, momak upadne u Savu i udavi se. Veće ovo kakva je politika, to oni znadu. Mladen odnese novce u Kragujevac i preda Milošu.

Po malom vremenu, računajući i večerajući, Mladen za astalom počesto je govorio da mu hoće Gospodar dopustiti da trguje. A ovo je Milošu osobito protivno bilo. Kaže mu Paštrmac da Mladen jednako ište se da svinjama trguje. Ovaj se raspali i poče vikati da se konak razleže:

- Daću ja njemu trgovine! Oću da ga pošaljem u Crnu Goru kod vladike. Nek tamo živi i trguje.

Ja to nisam na toliko preduzeo bio. No kad sutradan ujutru od kuće pođem u konak, približim se i tu vidim Mladena okružena s kneza Jovana Mićića momcima. Svi na konjma. Također i gospodar Mladen. Istina, za pojasom mu dva pištolja. No on sasvim neveselo i namršteno gledi. I kod njega sluga mu Vićentije, vrlo momče mlado. No ja, kako opazi Mladena, taki mi se smrt na njegovu licu pokazala. Osobito, kad Mićić iziđe i reče:

- Polazte!

Zašto sam veće mogao doznati da se tamo kod njega otmeni ljudi ubijaju. Učinim se ni mukaet. No u sebe mislim: tu ti je sad Crna Gora. Odem gore u kave-odžak. Stojko kavedžija dade mi kafu i smeje se. Pitam ga što se smeje.

- Vala, brate, smejem se ovom ludom Mladenu. Govno mu glavu pojelo.

Zapitam ga: - Kako?

- Pa zar ne vidiš da ga Mićić odvede?

- To vido.

- E, tu će mu Crna Gora biti! Zašto, koga god Gospodar kod njega šilje, svakom je Crna Gora onde. Nego ti ćuti. Ništa nikome ne kazuj, jer Gospodar je Mićiću kazao:

- Drži ga tamo do moga prvog pisma. Pa kako ti uspišem, onako ćeš se vladati.

I tako ovo veće prođe. Dok posle nekoliko nedelja poče se očevidno u konaku razgovarati.

Pokojni gospodar Mladen.

Pitam jednoga od prijatelja:

- Zar je gospodar Mladen sad veće pokojni? Nije kod vladike u Crnoj Gori?

- Jest, bogme, brate, poginuo. No mi je žao momčeta Vićentija, što i ono uz njega pogibe bez ikakva greha, i sirote žene onoga besna psa Mićića. Mučeći Mladena, sve i groznica od straa povatala. I ostavismo se ovoga razgovora ko ne čuje, zašto znaš kako je.

(Nastaviće se)