U SVOJIM istraživanjima istoričar Dobrosav Turović iz Leskovca navodi da je Flora Sends iz Engleske redovno pisala svom ratnom drugu Miladinu Popoviću, na srpskom jeziku, ćirilicom. U već poodmaklim godinama u jednom pismu navodi: "Izvini Miladine što ti odavno nisam pisala. Zima je bila tako hladna i rđava da ništa ne radim kako treba. No, sada je malo bolje. Kako je kod vas? Čitala sam u novinama da ima mnogo snega. Tvoj komšija Đokić Stojan živi mnogo daleko, ne mogu tamo ići. Inače, nigde nisam bila cele zime, jer boli noga od starih rana. Ne treba misliti da sam ja zaboravila tebe i sve moje ratne drugove. Često mislim na tebe, i ako mogu, ja ću dođem još letos u Beograd. Mnogo tebe pozdravljam i želim svako dobro. Tvoj ratni drug Flora Sends. Pozdravljam tvoje kod kuće i želim dobro zdravlje. Tvoja Flora Sends."

Miladin Popović je za uspomenu napisao pesmu o hrabroj Engleskinji. Evo jedne strofe:

"No, da vidiš i čuda i hvale,/i hrabrosti jedne ženske glave,/Flora Sends iz Londona grada,/Bugarima zada trista jada./

Vojnici je kao majku mole,/da ostane u rov, da je sklone,/ali ona nikada nije htela,/svakad beše vedra i vesela,/moral daje i drugom do sebe".

Flora Sends je svoja sećanja i uspomene opisala u knjizi "Engleskinje u Srpskoj vojsci". O srpskom vojniku zapisala je: "Komandant je dugo izdavao zapovest. On jedno vreme ode nekud, a ja legoh na travu i zaspah. Na svoj običan, ljubazan način, dva vojnika dođoše i rekoše mi da oni imaju gore vatru, a jedan od njih uze svoje ćebe i prostre ga pored vatre da legnem na njega, dok drugi savi svoj šinjel i namesti mi ga umesto jastuka.

MISIJE IZ CELOG SVETA MNOGO lekara i medicinskog osoblja dolazilo je samoinicijativno iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kanade, Grčke, Danske, Australije i Novog Zelanda, tako da je u leto 1915. godine u Srbiji bilo oko 600 lekara i medicinskog osoblja iz savezničkih zemalja. Učešće medicinskih misija u Srbiji u toku Prvog svetskog rata nije značajno samo zbog njihove brojnosti, već i zbog toga što su pojedini delovi ostali uz srpsku vojsku i tokom svih ratnih zbivanja. Odstupali su preko Albanije i sa srpskom vojskom stigle 1916. godine na Solunski front.

Ponašanje srpskog seljaka nije nešto što je naučeno, što zavisi od toga da li je bilo dobro ili rđavo vaspitan, već izgleda da je od prirode sastavni deo njegov i kao sa takvim treba računati.

Ljudi koji ništa nisu znali o srpskom narodu više puta su me pitali - zar me nije strah da se krećem među ljudima za koje oni misle da su divljaci?! Dok je, u stvari, sve sasvim suprotno tome! Jer, ne mogu zamisliti ništa manje verovatno nego da me napadne - srpski vojnik! Ja bih se osećala sigurnije šetajući po nekoj varoši ili selu u Srbiji - ma u koje doba noći - nego u mnogim engleskim i drugim evropskim varošima".

U 74. godini ponovo dolazi u Beograd. U pismu javlja svom ratnom komandiru Nikoli Stanojeviću: "Zaželela sam se da još jednom vidim svoju drugu otadžbinu i stare ratne drugove." Još vitalna, Flora je prošetala Beogradom, razgovarala sa poznanicima i sela u parku da odmori staračke noge gde se, prema opisu Aleksandara Petkovića u tekstu "Naša Engleskinja" objavljenom u "Novostima" 13. septembra 1954. godine, poveo zanimljiv razgovor:

- U blizini su se igrala dečica. Jedan mališan koji je rekao da se zove Duško prišao je i znatiželjno pitao: "Bako, šta je ovo", pokazujući na orden koji se sijao na Florinim grudima. "To je Orden Miloš Obilić", odgovorila je starica i nasmešila se. "Je li to onaj Miloš koji je na Kosovu ubio Murata?", ponovo je pitao mališan. "Jeste, sine, bićeš ti dobar đak kad to već znaš", radosno je kazala Flora.

Dve godine kasnije, 24. novembra 1956. godine, u svom skromnom domu u Sufolku kod Londona umrla je Flora Sends, oficir srpske vojske.

Život i ratovanje Flore Sends u Srbiji inspirisalo je Jelicu Zupanc da napiše scenario za televizijski film "Naša Engleskinja", koji je režirao Slobodan Radović. Lik Flore tumače dve glumice Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović. Film je više puta prikazan srpskoj publici.

Monika Kripner, dobrovoljna bolničarka iz Australije objavila je 1980. godine u Londonu knjigu "Žene u ratu - Srbija 1915-1918". To delo izazvalo je veliko interesovanje jer je u knjizi obuhvatila rad lekara i bolničara iz savezničkih zemalja koji su sa srpskom vojskom doživeli i preživeli sve strahote rata, prelaz preko Albanije, dolazak na Krf i lečenje isrpljenih bolesnika i ranjenika, oporavak u Solunu i borbe na Solunskom frontu.

Knjiga je pisana na osnovi dokumenata, ali i prema uspomenama koje je doživela boraveći u Srbiji u tim ratnim danima. Mnoge žene lekare i bolničarke upoznala je na teškom zadatku lečenja ranjenika i bolesnika od pegavog tifusa.

Kraj