OČEKIVANJE Srbije da joj Italija ukaže pomoć u hrani i evakuaciji vojske iz Albanije, dalo je neobaveštenoj masi dosta neopravdanih razloga, da se digne hajka na Italiju. Izbeglice i vojsku primiti i izvesti iz Albanije, nije bilo lako. Da je Italija uložila i sve svoje sile, ne bi lako bilo.

Kad je g. Pašić, u decembru 1915, počeo zapomagati kod saveznika za pomoć, saveznici su taj posao poverili Italiji. Prve italijanske lađe, koje su nosile hranu za Albaniju, bile su torpedovane. Oskudica, glad, nemaština u Albaniji, trebalo je za sve muke baciti odgovornost na nekoga i najlakše je bilo sve to svaliti na Italiju, koja, istina, nije bila još predana poverenom poslu. Usled ovih povika i kritika, saveznici su organizovali evakuaciju i snabdevanje naše vojske u Albaniji, uz pripomoć italijanske flote, ali je inicijativu za ceo posao uzela na sebe Francuska. Potpuna evakuacija Albanije, iskrcavanje naše vojske na Krf i u Bizertu, odvođenje izbeglica, trajalo je više od dva i po meseca.

Poslanici, izbeglice, oficiri, koji su se preko Italije mogli spasti, već su došli u Italiju sa unapred spremljenim uverenjem da je Italija prema nama rđavo raspoložena. Čovek se mora pitati zašto je, bez nužde, bilo potrebno otvarati provalije između Italije i Srbije.

Za spas srpske vojske i naroda, koji se povukao u Albaniju, Italija je, uz ostale saveznike, dosta učinila i pametni joj Srbi ne mogu ostati za to nezahvalni.

ZAŠTO PROTIV ITALIJE NERASPOLOŽENJE naše vlade prema Italiji, propaganda naših primoraca, koja je i ranije unosila pometnju u javno mnjenje u Srbiji, učinila je da su relacije između Srbije i Italije bivale sve hladnije. Pored sveg prijateljskog prijema, koji su i vojska i narod našli u italijanskim varošima i tamošnjem narodu, zvanični su odnosi bili jedva korektni.

Italijanski kralj u Brindiziju, kad je primio našu vladu, u januaru 1916, rekao joj je da ne vidi nikakva razloga da između Srbije i Italije ne bude iskrenog i trajnog prijateljstva. Kad je mene, sa mojim drugovima, kao izaslanika i predsednika poslaničkog kluba u Rimu, primio Sonino u prisustvu našeg tamošnjeg poslanika, prva mu je reč bila: „Ako se Srbija sa Italijom, bez posrednika, direktno sporazumeva, sve će sumnje i nesporazumi biti uklonjeni.“ Znači, Italija je uvidela da ima nekoga koji se između nas i nepozvan nameće. Mi, kao slepci, u tim posrednicima vidimo prijatelje i gazimo po mraku, da, po njima, nađemo neprijatelja.

Srbiji ne trebaju sporovi ni sa kim, a naročito ne sa Italijom.

Naš ulazak u Albaniju maja 1915. izazvao je protest u Italiji. Srbija je objasnila svoje ulaženje iz preventivnih razloga osiguranja. Upad Crnogoraca u Skadar, što je došlo nezavisno od naše akcije, izazvao je u Italiji uverenje o našoj zajedničkoj akciji, donekle porazno gledište o željama, da mi Albaniju podelimo sa Grčkom i Crnom Gorom. Stanovište italijansko, što je Sonino u više mahova deklarisao, da Italija želi obezbeđenje albanske nezavisnosti, što je simpatično primljeno od Albanaca i od Evrope, dok je naša akcija u Albaniji, sa svih strana gledana kao osvajačka.

Italija nije odrekla saradnju na poslu spasavanja naše vojske i izbeglica, ali je, ipak, Francuska uzela inicijativu, što je bio razlog naše vrlo male pažnje prema Italiji. Ruski car, Engleska i Francuska, govoreći o spasavanju srpske vojske, kao o delu savezničkom, vidno su uvek isticali velike italijanske zasluge u ovom poslu.

Slika užasa pri našem povlačenju kroz Albaniju posledica je nemaštine. Glad, hladnoća, pustošili su vojsku i izbeglice, koji su nailazili na sela i varoši, u kojima je i u normalnim prilikama, za populaciju Albanije i Crne Gore, bilo teško živeti. Neću ponavljati užasne scene, kakvih je bilo samo u povlačenju Napoleonove vojske iz Moskve, ali dok je na jednoj strani bilo umiranja od gladi, dotle se jedna neznatna gomila skupljala oko vlade i Vrhovne komande, častila i pirovala u Skadru, u izobilju. Konzerve, hleb, pića i sve što je spaseno za ovu gomilu, nošeno je, pred očima izgladnelog sveta, u hotele, gde su se ovi administratori, vojni i civilni, častili.

Treba da dođu teški dani da se vidi koliko je životinjskog u onim ljudima, koji su upravljali sudbinom naroda, ne osećajući nimalo greha za sve ove strašne posledice, koje su jedan narod snašle. Još je strašnija pomisao što za mesec i po dana lutanja, gladovanja, umiranja i propadanja u Albaniji i Crnoj Gori, nije nijedan šamar pukao, i što se sve sa pasivnom rezistencijom, gunđanjem, sva ta golgota svršavala.

Kad se austrijska vojska, po padu Cetinja, počela približavati Skadru i kad je nastala panika, prva se vlada spasla, ostavljajući prestolonaslednika, vojsku, izbeglice i narodne poslanike, da se sami postaraju, kako znaju i umeju, da se spasu ropstva - uverena da spasavajući sebe, spasava Srbiju. Posle vidimo vladu na Krfu. Vlada je računala da za svoje neljudske, varvarske, sebične i drske postupke, neće odgovarati, jer u vojsci i narodu, koji za njom juri, nema daha za otpore, kao što nije bilo ni za gnušanje.

Sve je ličilo na bekstvo sveta iz pozorišta u kome je buknuo požar.

Agonija srpskog naroda našla je odziva u osećanjima celoga sveta. U dušama plemenitog i viteškog francuskog naroda, uzbuđenje je izazvalo najjače odjeke, propašću Srbije. Ovaj veliki narod, koji je u evropskom ratu, braneći sebe, spasavao čovečanstvu ono što je najplemenitije i najotmenije, uložio je sve sile za naš spas u Albaniji, za spas našeg plemena u izgnanstvu i naše vojske na Krfu. Francuzi su uzeli na sebe, nezavisno od naše vlade i vojnih vlasti, da nas dovedu na Krf i prevezu u Francusku i Evropu. Oni su našu vojsku reorganizovali i pratili je na Solunski front i sačuvali Srbiji odbranu, koja bi, bez njih, sasvim bila uništena.

Kad prođu decenije i vekovi, tek će se onda osetiti šta je za nas bila Francuska.

(Nastaviće se)