VELIKA srpska slikarka, možda i najveća, Nadežda Petrović, rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku, u porodici Mileve i Dimitrija - Mite Petrovića, učitelja crtanja i lepog pisanja, koji je slikarsko umeće usavršavao pod budnim okom našeg znamenitog slikara Steve Todorovića. Sklonost ka umetnosti i darovitost Nadežda je, očigledno, nasledila od oca, mada je i u majčinoj porodici bilo talentovanih. Majka, Mileva Petrović, bila je sestričina Svetozara Miletića, vođe Srba u Vojvodini i velikog borca za ljudska prava. I sama obrazovana, radila je kao učiteljica u čačanskoj realnoj gimnaziji. U mnogobrojnoj porodici majka je najverovatnije bila ta od koje su deca poprimila mnoge pozitivne osobine, posebno ljubav prema otadžbini i srpskom rodu.

Otac je kasnije svoju karijeru usmerio ka bavljenju finansijama, politikom i istorijom. Sedamdesetih godina IDž veka, zbog njegovog slabog zdravlja, porodica se preselila u tadašnji Karanovac (Kraljevo), da bi se 1884. konačno naselila u Beogradu. Živeli su u kući Nadeždinog dede Maksima Petrovića, u Ratarskoj ulici (danas Ulica kraljice Marije). Kuća je srušena u šestoaprilskom bombardovanju Beograda 1941. godine.

Izrazito talentovana, kao dvanaestogodišnja devojčica, već učenica Više ženske škole, veoma uspešno je pohađala časove slikarstva kod Đorđa Krstića (1851-1907), značajnog srpskog slikara i ikonopisca. Nadežda je 1891. maturirala na Višoj ženskoj školi, a njena strast za slikarstvo je sve izraženija: pojavljuju se prve slike rađene tehnikom ulja i nekoliko crteža s panoramom Beograda. Visokomoralna, nošena načelima kojih se do kraja života pridržavala, zapisala je na prvoj stranici svoje beležnice: „Ne govori ništa, što ne bi htela ili mogla i sutra da poftoriš (ponoviš)“.

TAJNE ČISTOG SLIKARSTVA ŽELjNA daljeg usavršavanja, Nadežda se upisala u Slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika, gde je bila prva učenica, ali pritom nije prekidala rad u ateljeu Đorđa Krstića, koji ju je, kako je govorila, „uputio u tajne čistoga slikarstva“ i, najverovatnije, odigrao odlučujuću ulogu u njenoj nameri da se u potpunosti posveti slikarstvu i nastavi svoje likovno obrazovanje u Minhenu.

Godine 1892. obratila se Ministarstvu prosveštenija i crkvenih dela sledećom molbom:

Za sve vreme na Višoj ženskoj školi učila sam slobodoručno crtanje, a otkako sam svršila Višu žensku školu, pa do sada spremala sam se iz te veštine. Sada se osećam potpuno spremna da posle sedmogodišnjeg spremanja mogu zauzeti mesto nastavnice crtanja na srednjoj školi, to čast mi je u poniznosti moliti Gospodina ministra prosveštenija i crkvenih dela da me izvoli postaviti za nastavnicu crtanja na ovdašnjoj ženskoj školi...“

Položivši kvalifikacioni ispit Nadežda je stekla status predavača slobodoručnog crtanja u srednjim školama. Početkom septembra 1893. postavljena je za učiteljicu crtanja najpre u Višoj ženskoj školi, a potom i u Ženskoj učiteljskoj školi i Ženskoj gimnaziji u Beogradu.

Stiče se utisak da je slikarstvo bilo jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Nadežda Petrović odrekla ličnog života. Duboko uvređena što je majka njenog verenika, jednog sudskog službenika, tražila od njenih roditelja veliki miraz, ona je 1898. godine raskinula veridbu. Tražeći utehu i opravdanje za svoj postupak, pisala je majci:

...O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne žena, žena ima dosta... Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača...“

Uskoro je od Ministarstva prosveštenija i crkvenih dela dobila odobrenje za odsustvo od godinu dana radi usavršavanja u Minhenu. Duboko odana svome rodu i domovini, osećajući nostalgiju za rodnim krajem, Nadežda tuguje u pismima prijateljima:

...Oh, kako bih te zagrlila Beograde beli, a ti, moja draga kućice, po tvome podobiju nigde te nema, a ovde izgubila bi se kako si malena i nejaka. Pa moja mila sobica puna lepih uspomena, hoću li se još kad pružiti po divanu u tebi i sanjati, a moje knjige, moje, ta moje je sve u Beogradu, a ovde hladna tuđina...“

Međutim, pošto minhenska likovna akademija nije imala odeljenje za žene, Nadežda Petrović se upisuje u školu slovenačkog slikara Antona Ažbea, odličnog pedagoga, kroz čiju školu su prošli mnogi umetnici različitih nacionalnosti. Od Ministarstva prosvete dobila je malu stipendiju, nedovoljnu za dalje školovanje. Ali kasnije, kada se, po očevom savetu, upisala u Državnu školu za primenjene umetnosti u Minhenu, dobila je od Ministarstva privrede veću stipendiju. Materijalno dobro obezbeđena, u potpunosti se predala slikarstvu, što se i vidi iz jednog pisma punog oduševljenja i zahvalnosti, upućenog ocu Miti:

...Kome i kako da zahvalim na sreći? Oče, Vama, hiljadama i hiljadama puta hvala, sad mi je tek budućnost kao slikara otvorena, sada kada ste mi budućnost s materijalne strane osigurali... sada ću moći svojim trudom i radom vratiti bar hiljaditi deo onoga što mi Vi učiniste, mili moj i ljubazni Oče“.

Nošena ogromnom energijom i voljom pokazala se kao odličan pejzažista ali i kopista stranih majstora, što je bio jedan od metoda rada u školi koju je pohađala. Istovremeno, budno je pratila događanja u Srbiji. Od roditelja je tražila da joj šalju novine i knjige kako bi uvek bila obaveštena o stanju u domovini. Mnogo je radila i na ličnom, opštem obrazovanju: redovno je posećivala muzeje i galerije, pozorišta i koncerte, a učila je i strane jezike. Pored likovne umetnosti, pokazala je veliko interesovanje za književnost, pa je 1900. godine postala i članica Literarnog književnog društva.

Po povratku u Srbiju, te iste, 1900. godine priredila je prvu samostalnu izložbu u sali Velike škole u Beogradu. Pored pohvala u časopisima, kao što su „Brankovo kolo“, „Zvezda“ i „Prosvetni glasnik“, u listu „Nova iskra“ pojavila se negativna kritika. Pisac teksta očigledno nije shvatio da je ovom izložbom i prikazanim delima Nadežde Petrović počela era modernog slikarstva među srpskim umetnicima.

(Nastaviće se)