SA istaknutim ličnostima Srbije toga vremena Ljubica je bila u dobrim odnosima. Od političara, najviše je uvažavala Tomu Vučića Perišića, zbog njegove hrabrosti. Volela ga je i zvala „braca Vučić“. Jednom prilikom, početkom 1838, rekla je za Vučića da je pravi junak:

„... Kad njega vidim, kadra sam da idem na juriš. Pre smem stati pod njegovu obranu nego pod obranu od hiljadu ljudi...“ Ali kada je taj isti Vučić 1842. podigao bunu protiv Obrenovića i proterao njenog sina Mihaila - potpuno ga je omrzla.

I sa Vukom Karadžićem, kojeg je veoma cenila i volela, bila je u vrlo srdačnim odnosima. Vuk je Ljubicu, takođe, veoma poštovao. Kad god je boravio u Srbiji, uvek je nastojao da bude s njom u društvu. U pismima on kneginji šalje rukoljub i pozdravlja

„... ljubeznu Gospođu s najvećim visokopočitanijem...“, nazivajući je „Visokorodna Gospođo, meni milostiva i visokopočitajema“ ili „Svijetla i čestita Kneginjo, premilostiva Gospođo“, a Ljubica njega „Ljubezni Gospodine i brate Vuče“ ili „Visokoučeni i meni počitajemi Gospodine“.

Ljubica je često uticala na muža, a kasnije i na sina, da Vuka i njegov rad novčano pomažu, a i ona sama, prema prilikama, davala mu je novac i slala poklone. Godine 1832, kada je Vuk bio u Zemunu, kneginja mu je iz Beograda, za Božić, poslala pečenicu. U svom pismu zahvalnosti on, između ostalog, kaže:

„...Ja sam u Vašem dvoru dosta slatka hleba i svake časti izjeo, pa ste izvoleli i ovđe častiti me s mojom familijom...“

Vuk je, takođe, prema mogućnostima, uzvraćao kneginji poklone. Jednom prilikom, 1836. godine, poslao joj je dva primerka knjige narodnih poslovica za sinove Milana i Mihaila. Zahvaljujući mu na daru, Ljubica posebno ističe njegove napore

„...za rod naš o prosveščeniju i umnoženiju knjižestva našega...“ i što „...svagda tu celj pred očima ima...“ Iako nepismena, kneginja je veoma cenila knjigu i njen značaj za dalji napredak naroda.

Kneginja je i druge nevoljnike svesrdno pomagala. Tako je Iliju, sina znamenitog junaka Prvog srpskog ustanka Vase Čarapića i zeta Karađorđevog, kada je zbog Miloševe nemilosti ostao bez sredstava za život, novčano i u hrani pomagala sve do njegove smrti. I Karađorđeva porodica, koja se u jesen 1839. vratila u Srbiju, naišla je na veliku naklonost kneginje Ljubice. Ona je uticala na svog sina Mihaila da Karađorđevog mlađeg sina, Aleksandra, primi u državnu službu, a kasnije i za svog ađutanta.

Zauzimala se kod muža i za blaže kazne političkim protivnicima dinastije.

Ljubičin život s Milošem, čovekom teške i preke naravi, upadljivo naklonjenom drugim ženama, morao je biti težak. Iako su se uzeli iz ljubavi, odnosi među njima nisu uvek bili dobri. Čitavog njihovog zajedničkog života Ljubica je negovala patrijarhalnu odanost svome mužu. Volela ga je i poštovala, obraćajući mu se sa Vi i Gospodaru.

Svaku dobru i korisnu stvar Ljubica bi prihvatala odmah. Kada joj je, na primer, 1842. godine Miloš pisao iz Karlsbada da bi želeo da obiđe južnu Nemačku, Virtemberg i Bavarsku, uviđajući koliko su putovanja značajna, pogotovu za jednog vladara, odgovorila mu je:

„...Ja koliko se ovom Vašem lepom namereniju radujem što ćete se lepo proći i više evropejskih velikaša lično upoznati, toliko se, Gospodaru, opet bojim da od toga krasnog namerenija ne odustanete. Idite, Gospodaru, i prođite se svuda po lepšim mestima i varošima, i upoznajte se sa otmenim svetom, sa pomoću Božjom kad Vam je Bog dao da imate sa čim ići. Putešestvije Vaše bolje će Vam i na zdravlje dejstvovati. Ja da sam na Vašem mestu, ne bi nijednog otmenijeg mesta u Evropi ostavila koje ne bi posetila...“

Ipak, ogorčena na Miloša zbog brojnih ljubavnih avantura koje on nije skrivao i nehotice je pomogla da Obrenovići jedno vreme budu uklonjeni iz Srbije. Želeći da ga vidi donekle ograničenog u vlasti, u nadi da će to imati pozitivnog uticaja i na privatni život, kneginja je pomagala njegovim političkim protivnicima. A kada je kasnije želela da vrati Miloša u zemlju, za vreme prve vladavine svog sina Mihaila, slabila je i njegovu vlast i, na taj način, nesvesno, olakšala protivnicima dinastije da i njega, 1842. godine, proteraju iz zemlje.

ZAUVEK U KRUŠEDOLU KNEGINJA Ljubica počiva u manastiru Krušedolu, iako je želela da je sahrane u Zemunu. Ovim činom vojvođanski Srbi želeli su da odaju počast svojoj kneginji budući da su u tom manastiru sahranjene brojne ličnosti značajne za srpsku istoriju. Godine 1867, kada je oslobodio srpske gradove od Turaka, njen sin Mihailo, koji je majku iz milošte zvao Naka, poslao je u Krušedol šezdeset dukata za pomen rekavši:
 „... Kada je radostan njen sin, kada se veseli cela Srbija, neka se pomene i moja dobra Naka, Bog da je prosti...“

Sve je to priznala pred smrt i gorko se zbog toga kajala. Posle Mihailovog odlaska iz Srbije i Ljubica je morala da napusti rodnu grudu. Živeći u emigraciji molila je Boga da se što pre vrati u domovinu. Čežnja za Srbijom izazivala je u kneginji veliki duševni bol, koji je, nesumnjivo, mnogo doprineo njenoj bolesti i iznenadnoj smrti. Godine 1843, više od tuge nego od bolesti i starosti, umrla je u Novom Sadu u naručju svog sina Mihaila i u prisustvu kćeri Petrije i Savke.

Prva poznatija Miloševa ljubavna avantura bila je sa Petrijom, izbeglicom iz Sarajeva. Sumnjajući da je ona knezu nešto više od služavke Ljubica je, ubivši je iz Miloševog pištolja, kazala:

„...Pištolj jes Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati!...“

Petrija je sutradan po ubistvu sahranjena. Lepo opremljena, imala je na nogama kneginjine žute papuče. Priča se da je Ljubica iz prikrajka gledala sprovod govoreći:

„...Ja tebe smirih; sada ti alal moje žute papuče, a meni neka sude i Bog i ljudi...“

Zbog ovog svog postupka, kneginja se pred smrt gorko kajala:

„...Mnogo greha imam i njih će mi milostivi Bog oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se, neće nikada! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih?...“

(Nastaviće se)