LJUBIČIN muž Miloš Teodorović Obrenović, budući srpski knez, rođen je 1780. godine u selu Srednja Dobrinja. Njegova majka Višnja Urošević iz prvog braka s Obrenom Martinovićem imala je troje dece: sinove Milana i Jakova i kćer Stanu. Po Obrenovoj smrti preudala se za Teodora - Tešu Mihajlovića, kome je to, takođe, bio drugi brak. Zanimljiv je podatak da Miloš, prvo Višnjino i Teodorovo dete, nikada kasnije nije pominjao svoju polubraću po ocu - Radoslava, Radonju i Rada. Izgleda ili da više nisu bili živi, ili s njima nije imao neke bliske veze.

Pošto je Teodor Mihajlović bio veoma siromašan, Miloš je još za njegovog života morao ići u najam kod imućnijih seljaka. Posle očeve smrti, 1802. godine, rad na tuđim imanjima bio mu je jedini izvor prihoda. Izvesno vreme radio je kod zeta Save za koga je bila udata njegova sestra Stana. Ali kako je Sava bio čovek preke i teške naravi, uvek spreman za svađu i tuču, Miloš ga je ostavio i otišao kod polubrata Milana u Brusnicu.

Iz bratove kuće Miloš se i oženio iako je Milan, u početku, bio protiv toga. Izabranica je bila Ljubica, kćer Marije i Radosava Vukomanovića. Kasnije je Miloš pričao kako su mu, kada je prvi put video devojku, „...na njoj oči ostale...“ A prvi put je video kada je s majkom na reci Dičini prala rublje:

...Videvši mene obe izađoše iz vode i spustiše skute dok se ja ne udaljim. Ja se izuh, pregazih Dičinu, pa sedoh na breg obuvati se. Znam da su me obe klele jer sam se možda ceo sahat obuvao, samo da duže gledam devojku na kojoj mi, činiš voliko, baš ostaše oči...“

Nemajući hrabrosti da sam zamoli brata da za njega isprosi Ljubicu, Miloš je to učinio preko posrednika, Milanovog ortaka Ćor-Zuke, Turčina:

...Kad sam, služeći u brata Milana, išao sa Ćor-Zukom da lučimo ovnove, sve sam naginjao da se uvratimo na Radosava u Srezojevcima i da upitamo ima li ovnova... Najposle ja njemu kažem rašta teglim kući Radosavljevoj. ’Ej, vala Milošu!’, reći će na to on - ’ako ti je cura baš toliko omiljela, govoriću Milanu da ti je prosi’.

Kao što se i očekivalo, Milan se ovome usprotivio rečima: „...Šta će beskućniku žena? Ta on još ni svoje kape na glavi nema...“

Ipak, posle dugih Miloševih, ali i Ćor-Zukinih navaljivanja, nemajući kud, Milan isprosi Ljubicu za brata.

Za potonjeg kneza Miloša Ljubica se udala 1806. godine. Kumovao je Karađorđe, stari svat je bio Lazar Mutap, a ručni dever - Nikola Milićević Lunjevica. U ovom braku rođeno je osmoro dece, od kojih je četvoro rano umrlo: Petar, Teodor, Ana i Marija. Kćeri Petrija (Perka) i Savka (Jelisaveta) i sinovi Milan i Mihailo stasali su uz svoje roditelje.

VELIKA GOSPOĐA I SAMA veoma štedljiva, svojim sinovima, Milanu i Mihailu, Ljubica je često krpila odeću. Bolju postavu sa starijih odela, naročito svilenu, upotrebljavala je za nova odela. Milanovu iznošenu odeću često je prepravljala Mihailu. Na taj način davala je primer i ostalim srpskim ženama da žive skromno i jednostavno. Zbog svoje pristupačnosti i jednostavnog načina života, zbog toga što je bila narodna žena, posebno od žena cenjena i poštovana, zvali su je Velika gospođa.

Posle udaje Ljubica je izvesno vreme provela u kući Milana Obrenovića u Brusnici. Živeći u domaćinstvu svoga devera, radila je sve poslove uobičajene za seoske žene. Kasnije je njen sin, knez Mihailo, pričao svom sekretaru Milanu Đ. Milićeviću kako mu je ona kazivala da je u to vreme do svanuća morala da mesi i po dvanaest proja, peče ih i potom na obramici, sa kajmakom i sirom, nosi radnicima na njivu.

I kasnije, kada su Ljubica i Miloš stekli svoja imanja i po odlasku iz Brusnice živeli najpre u selu Crnući, a potom u Kragujevcu, Požarevcu i Beogradu, radila je sve poslove koje rade žene u imućnijim kućama: tkala je, prala veš, mesila proju i hleb. Živeći u Požarevcu, umešno je upravljala velikim Miloševim gazdinstvom u kojem je bilo preko šezdeset duša.

U početku, pored domaćih poslova, jedna od glavnih Ljubičinih dužnosti bila je da dvori svoga muža. Za vreme ručka ga je služila, kao i sinove, a i druge muške goste ako bi se našli na ručku. Sve do 1834. godine nije Ljubica sela za sofru da obeduje zajedno sa svojom porodicom. Od tada, s Miloševom dozvolom, mogla je to da čini. Ali pre nego što bi sela, poljubila bi Miloša u ruku i poslužila ga čašicom rakije, a on bi, pošto očita molitvu, davao znak da obed počne.

U kući su obično pripremane dve vrste jela: domaća za Miloša, ukućane i familiju i finija, „nemecka“, za otmene goste. U kneževskom domu vodio se običan, narodni život, bez ikakvog luksuza, onakav kakav je bio i u drugim uglednim domaćinstvima u Srbiji. Miloš je bio štedljiv čovek, ali kada je trebalo - umeo je da bude „široke ruke“.

Kad bi se knez vraćao s nekog putovanja, Ljubica bi ga uvek dočekivala na ulazu u konak. Ako je putovanje bilo duže i političke prirode, uz Ljubicu, dočekivao bi ga i njegov brat Jevrem, a kasnije i sinovi - Milan i Mihailo, sa sveštenstvom, koje bi ga otpratilo do crkve, jer je Miloš posle svakog putovanja išao da zahvali Bogu što je dobro putovao.

Prema kazivanjima savremenika, kada je jula 1817. godine Karađorđeva glava donesena u dom kneza Miloša, Ljubica je uzela u ruke, oprala i obasula suzama i poljupcima, odajući na taj način dužnu poštu svome kumu, velikom junaku i „ocu“ obnovljene Srbije, koga je veoma cenila i poštovala. I kasnije, često je posećivala njegov grob, najpre u Radovanju, a kasnije u Topoli. Po starom srpskom običaju visoko ceneći kumovske odnose, svome mužu nikada nije oprostila nasilnu Karađorđevu smrt.

Kuća u kojoj je Ljubica živela u Kragujevcu zvala se Šareni konak i, kao i kuće u kojima je živela u Požarevcu i Beogradu, bila je nameštena bez velike raskoši, skromno ali udobno, na način kako su u to doba bili namešteni stanovi imućnijih ljudi u srpskim gradovima.


NARUDŽBENICA

KNjIGA "Spomenar znamenite srpske žene" može da se kupi u knjižarama Zavoda za udžbenike ili da se naruči na mejl prodaja@zavod.co.rs

(Nastaviće se)