PRVA kneginja obnovljene Srbije, Ljubica Obrenović, rođena je 1785. godine u rudničkom selu Srezojevci u staroj, uglednoj srpskoj porodici Vukomanovića. "Otac" srpskog pozorišta, Joakim Vujić zabeležio je da su Vukomanovići "bili česni i bogate gazde, ljudi koji su počitanije i kod naroda imali".

O Ljubičinom rođenju prepričavana je legenda koju je i sama kneginja kasnije kazivala. Prema rečima njene majke, nekoliko dana po rođenju u kuću Vukomanovića došao je neki Turčin na konak. Čuvši da dete plače, on upita čije je. Pošto mati odgovori da je njeno, Turčin reče da se mora poturčiti. A kad je doznao da je devojčica i da je rođena sa dva crna mladeža na plećima rekao je: "Čuvajte je dobro; ona će nekad za glavara od zemlje znati. Druge nije, mora se poturčiti."

Uplašena majka je, po kneginjinim rečima, iste noći prenela dete u devetu kuću da ne bi bilo silom poturčeno. Detinjstvo i ranu mladost Ljubica je provela u rodnom selu i roditeljskoj kući pomažući majci u svim domaćim poslovima.

Kakva je bila ova žena na kojoj su, kako je govorio, "ostale oči" budućeg Miloša Velikog, a koju je on kasnije zapostavljao i ponižavao? Savremenici su zabeležili da je bila srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Ne zaboravljajući svoje poreklo, kada je htela - umela je da pokaže ko je i šta je. Ljubaznošću je pridobijala okolinu. Govorila je lepo i lako, ali i ubedljivo. Veoma pobožna, uvek se trudila da učini kakvo bogougodno delo i pomogne sirotinji. Njen neobično jak i čvrst karakter bio je svima dobro poznat. Umela je, kad je to bilo potrebno, da razgovara sa narodom.

Uz svog muža, Ljubica je u 19. veku svakako bila najpopularnija i najpoznatija ličnost u srpskom narodu. Stranac koji je tridesetih godina posetio Srbiju, zapisao je: "...Srbi dobro cene svoju kneginju i kada bi njen muž slučajno umro, drži se da bi javno mišljenje predalo gospođi Ljubici namesništvo kneževsko..." Razumna i bistra, ona se snalazila i u najtežim situacijama.

Ljubica se odevala jednostavno. Nosila je odeću kao i druge bogatije žene, a u vreme teških i mučnih dana tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka imala je za pojasom i dva mala pištolja. Kasnije je oblačila srpsku građansku nošnju. Nije volela raskoš, niti je nosila mnogo nakita.

PREZIME OD POLUBRATA MILAN Obrenović, Milošev polubrat, znameniti Karađorđev vojvoda iz rudničkog kraja, istakao se u Prvom srpskom ustanku velikim junaštvom, a bio je veoma cenjen i među ostalim vojvodama i u narodu. Koliko ga je Miloš voleo i bio mu privržen govori i činjenica da je svom prezimenu Teodorović dodao i Milanovo - Obrenović.

Posle pogibije rođenog brata Jove, u boju kod Požarevca 1815, nikada više nije stavila minđuše. Za bratom je mnogo tugovala. Kada je dobila vest da je poginuo, otišla je na bojište da ga vidi i sahrani. Tom prilikom pokazalo se njeno duboko osećanje za svoj rod: odano i požrtvovano brinula je o srpskim ranjenicima. Priča se da je brata sahranila u blizini požarevačke crkve i svojom rukom, pored groba, zasadila dva jablana govoreći: "...Rastite, rastite i pričajte jedan drugom kako tuži srce sestrino za milim bratom svojim..."

A posle smrti starijeg sina Milana, juna 1839, dugo je nosila crninu. Opisujući kneginju iz tog vremena savremenici su zabeležili da je "...sa crnom šamijom, raspletenom kosom i crnom vezenom haljinom više ličila na kakvu kaluđericu negoli na vladajuću kneginju..."

Što se raskoši tiče, jedini izuzetak Ljubica bi činila za vreme velikih praznika i u dane primanja. Bilo je slučajeva kada se pojavljivala svečano obučena i s velikom pompom. Jednom prilikom, u Kragujevcu, došla je na neki bal sa sinom Mihailom u kočijama u koje su bila upregnuta četiri konja. Iako su sve zvanice već bile na okupu, orkestar je tek po njenom dolasku počeo da svira.

U teškim vremenima umela je da ispolji ličnu hrabrost i srčanost kad god je bilo potrebno. Prvi put je to pokazala kada je, po propasti Prvog srpskog ustanka, Miloš hteo da je pošalje s decom i svojom majkom u Crnu Goru ili Nemačku. Energično je odbila njegov zahtev govoreći: "...Živa neću iz svoga zavičaja, a mrtvu me mogu i psi izesti..." Bežeći ispred turske odmazde, Ljubica je Miloševog momka, Marka Štitarca, zaklela da nju, decu i svekrvu pokolje kako ne bi pali u ruke Turcima. Dobro je znala kome je ovo rekla: da je bilo potrebno - Štitarac bi to i učinio!


NARUDŽBENICA Knjiga "Spomenar znamenite srpske žene" može da se kupi u knjižarama Zavoda za udžbenike ili da se naruči na mejl prodaja@zavod.co.rs

Mnogobrojni su primeri Ljubičine hrabrosti. Kada je u boju na Ljubiću Miloš uzmakao pred Turcima i sa saborcima došao svojoj kući, a znajući da se u drugim krajevima Srbije vode žestoke borbe, rekla je: "Eto vidite šta rade ljudi! A vi, šta ste učinili? Kecelje ženske pašite, a mi žene da idemo da se bijemo."

Uz hrabrost i odlučnost, krasila ju je i plemenitost. Kada je 1842. godine u Beogradu umrla Karađorđeva udovica Jelena, njena venčana kuma, po Ljubičinom nalogu svečano je opojana i saonicama prebačena u Topolu da se sahrani. Kneginja je pratila pokojnicu do samoga groba i u Beograd se vratila po završetku svih pogrebnih ceremonija.

Kneginja Ljubica je imala još jednu lepu osobinu: bila je to ogromna ljubav prema svom narodu i otadžbini. Stoga nije čudo što je na samrti poručila Mihailu: "Sine, majka te ostavlja u amanet narodu tvome koji je dokazao da te ljubi. Ljubi, sine i ti svoj narod više nego samog sebe!"

(Nastaviće se)