NA moj osamnaesti rođendan, 6. septembra, kralj Džordž i britanska vlada priredili su veličanstvenu službu zahvalnosti u katedrali Sent Pol, da zvanično obeleže moje punoletstvo. Bili su prisutni britanska kraljevska porodica, gospodin Čerčil i članovi kabineta, kao i članovi moje vlade koji su se u to vreme zatekli u Londonu.

Iz Jugoslavije su procurile vesti o delovanju nekih snaga otpora. Prezime Mihailović pojavljivalo se sve češće. Jedan od izvora informacija bio je nemački radio koji je počeo da pominje delovanje „bandita“ u Jugoslaviji. Vlada je bila oduševljena vestima o postojanju podrške unutar zemlje. Osećali su zbog toga da su njihovi sopstveni napori opravdani. Ohrabrilo me je što je moj govor, emitovan preko radija, imao uticaja.

Kasnije sam saznao sve detalje o onome što se događalo u Jugoslaviji posle kapitulacije. Pukovnik Draža Mihailović bio je u to vreme komandant motorizovanih jedinica četvrte armije u Bosni. Njegova vojnička prošlost bila je takva da se njome mogao ponositi. Učestvovao je u čuvenom povlačenju srpske vojske kroz Albaniju 1915. godine, a pre Drugog svetskog rata, predložio je preko potrebne vojne reforme, a Milan Nedić koji je kasnije pod nemačkom okupacijom bio predsednik vlade, izrekao mu je kaznu od trideset dana zatvora.

POŽEGA ČEKA AVIONE U OKTOBRU je Mihailović preko radija saopštio Britancima poruku punu nade: „Požega je spremna za sletanje aviona“. Ali Britanci, još nepoverljivi prema improvizovanim poletno-sletnim stazama, nisu uzeli tu izjavu u obzir. To je Mihailovića veoma razočaralo, pošto su u to vreme četnici već preduzimali ozbiljne poduhvate protiv Nemaca i zarobili su i razoružali nemački garnizon.

U to vreme (maj 1941), pošto je imao malo ljudi, Draža Mihailović nije mogao mnogo da učini. Jugoslavija je nestala gotovo preko noći, a opšta vojna okupacija bila je uveliko u toku. Srpske oblasti bile su odsečene jedna od druge, vojska je bila razoružana i velikim delom zarobljena, a političke vođe izolovane. Mihailovićevo delovanje u tim prvim danima, sastojalo se od stupanja u kontakt sa istaknutim ličnostima, u organizaciji njegovih oficira i u prikupljanju oružja i municije kojih su se seljaci dočepali u vreme kapitulacije i sakrili ih u šume. Tako je on organizovao nekoliko malih odreda od po dvadeset-trideset ljudi, stacioniranih u različitim krajevima Srbije. Ove grupe brzo su se uvećavale, a pojavljivale su se i nove grupe, sastavljene od seljaka koji su posedovali skriveno oružje. Uspostavljena je ilegalna veza sa Beogradom.

Prva organizovana akcija četnika protiv neprijatelja, kao i prve nasilničke odmazde, odigrale su se krajem maja. Posle gerilskog napada na nemačku motorizovanu kolonu, nekoliko članova Mihailovićeve organizacije javno je obešeno u Užičkoj Požegi.

Ustaše na vlasti u Hrvatskoj započele su od juna pokolj nad srpskim stanovništvom velikih razmera, i Srbi su se, bežeći od njih, pridružili četnicima, često donoseći sa sobom oružje. Mihailović je poslao oficire da organizuju otpor protiv daljih pokolja. U Crnoj Gori je ozbiljno počelo zajedničko pružanje otpora komunista i nacionalista, kada su Italijani pokušali da proglase Crnu Goru protektoratom. Prve metke u Srbiji ispalili su 7. jula komunisti i to je datum koji Tito sada navodi kao početak otpora. Slično tome, petorici komunista koji su znatno kasnije obešeni u Beogradu, sada se odaje počast kao prvim javnim žrtvama okupacije.

Prvi kontakt Mihailovića i saveznika odigrao se u prvim danima septembra 1941. godine posredstvom radio-operatora, pomoću male radio stanice. Uspeo je da dobije vezu sa britanskim brodom koji se nalazio u Sredozemnom moru, i njegova poruka prosleđena je u London. Kasnije je uspostavljena direktna veza sa Maltom. Tako su nekoliko meseci samo britanska vlada i britanski generalštab imali novosti o jugoslovenskom pokretu otpora.

Kao rezultat ovih mera, prva britanska misija došla je podmornicom i iskrcala se u Petrovcu nedaleko od bokokotorskog zaliva. Malu grupu činili su kapetan Hadson, dva jugoslovenska oficira i radio operater. Probili su se kroz Crnu Goru i nekoliko dana kasnije posetili su komunistički partizanski generalštab u Užicu. Odatle su nastavili za Ravnu goru gde su bili koncentrisani četnici. Postavili su radio-

-opremu na Ravnoj gori i održavali stalno vezu sa Britancima.

U septembru su četnici oslobodili tri grada u kojima su Nemci imali štabove, a onda su, zajedničkim snagama, četnici i partizani osvojili nove teritorije. Tokom ovih akcija četnici su zarobili stotine Nemaca i zatvorili ih na Ravnoj gori. U oktobru je u vojnom pohodu upotrebljena teška artiljerija i četnici su pretrpeli ozbiljne gubitke. Tokom ovih meseci u akciji naših gerilaca uništeni su mnogi neprijateljski putevi komunikacija i snabdevanje i sav saobraćaj između Jugoslavije, Bugarske i Grčke morao je da se prekine...

Tito, tada svetu nepoznato ime, i general Mihailović dva puta su se sastali u jesen 1941. godine, 19. septembra i 25. oktobra u selima blizu Ravne gore. Postigli su sporazum o saradnji, u pogledu pitanja koja su se odnosila na podelu ratnog plena i na poštovanje slobodnog izbora ljudi u pridruživanju partizanima ili četnicima. Posle ovog sporazuma, Mihailović je prvi shvatio ono što su drugi shvatili kasnije: nemogućnost da sa komunistima ostvari ma kakvo zadovoljavajuće razumevanje.

Osnovna razlika između dveju grupa bila je u upravi na oslobođenim teritorijama. Četnici su bili za sistem lokalnih upravnih vlasti, dok su komunisti insistirali na komunističkoj organizaciji, poznatoj kao „narodnooslobodilački odbori“, koji su trebali da imaju političku i upravnu vlast, kao sovjeti u ruskoj revoluciji. Na čelo ovih odbora komunisti su želeli da postave članove svoje partije ili one koji su bili njeni simpatizeri.

(Nastaviće se)