VEĆ 307. godine mladi cezar Konstantin je podigao svoje legije i silovito napao Franke. Savez germanskih plemena, nekadašnjih saveznika Konstancija Hlora, pokazao se kao slab, a njihova vojna snaga kao nedovoljna. Opkolio je veliku franačku vojsku u slivu Rajne. Nakon žestokog okršaja, shvativši da u zaleđini imaju reku, a pred sobom nemilosrdnu armiju koju predvodi mladi ali iskusni vojskovođa, varvari su se predali.

Pobeda je bila tako velika da su Konstantinu živi pale u ruke mnoge poznate germanske poglavice kao i dva njihova "kralja" - Askarik i Merogaj. Vratio se u Trijer projahavši kroz grad u trijumfu, koji je imao mitske razmere, pozdravljan kao veliki pobednik. Ali to nije bilo sve. Novi cezar je hteo da očita lekciju svima onima koji bi se usudili da podignu mač na njega i njegovo carstvo.

Bila je to strašna lekcija.

Zarobljeni poglavice i ratnici bačeni su zverima u arenu. A na kraju su u arenu uvedeni i "kraljevi" Askarik i Merogaj. Konstantin je njima namenio posebnu vrstu smrti - iz rupa u areni pušteni su medvedi. Ova surova crta koja je senčila Konstantinov karakter postaće još izraženija u godinama koje će uslediti, naročito prilikom njegovih razračunavanja sa političkim i vojnim neprijateljima, pa čak i sa članovima sopstvene porodice. Da stvar bude još grotesknija, mladi cezar je doveo svoju majku, svoju suprugu Minervinu i mladog sina Krispa da prisustvuju kažnjavanju germanskih poglavica.

Dok su ih rastrzali medvedi, Askarik i Merogaj su uzvikivali pogrde u pravcu carske lože, a Konstanin je sve to ravnodušno gledao dok mu je svetina u areni klicala. Bilo je to više od egzekucije ili krvave zabave za dokonu trijersku rulju, bila je to poruka. Mladi cezar Konstantin obraćao se svima onima koji su mislili da mu stanu na put i poručivao im kako će završiti ako se odluče da mu budu neprijatelji.

Poruka je imala učinka, germanska plemena ostala su mirna.

Ali šta se desilo sa uzdrmanim carstvom?

Novi avgusti nisu sedeli mirno, svako je imao svoje sebične ambicije, svako je sanjao o sebi kao vladaru sveta, svako je želeo carstvo samo za sebe... I svako je kovao planove da to ostvari.

Među prvima, sin bivšeg avgusta Maksimijana - Maksencije, potonji veliki Konstantinov takmac. On se proglasio vladarem uz snažnu podršku Senata, pretorijanske garde i sopstvenog oca, koji se vratio na presto. Maksencije, raspusnik i prostak, čovek kratke pameti i lošeg karaktera, našao je savršenog saveznika u zloj volji Rimljana. On im je uzvratio tako što ih je opteretio novim porezima i dažbinama. Svako ko mu se suprotstavio bio je ubijen.

DRAŽA BAŠTA OD PRESTOLA Neki hroničari i letopisci kažu da je Dioklecijan svojim avgustima poručio da mu je "okopavanje bašte draže od carskog prestola". Donesene su važne odluke i Konstantin je ponovo bio ponižen. Oduzeta mu je titula avgusta a vraćena titula cezara. Umesto postradalog Severa, za cezara Zapada imenovan je Licinije.

Ovo se nije svidelo Galeriju. Moćni avgust Istoka ovoga puta nije mogao da sedi skrštenih ruku i opija se u Nikomediji dok Maksencije postaje gospodar Italije... Pozvao je svog savladara Severa i rekao mu da je on, navodno, naslednik Maksimijanovih dominiona i da je, samim tim, ovaj uzurpirao teritorije koje njemu pripadaju. I tako je nejaki i ratovanju nevični Sever krenuo da oslobodi te svoje teritorije. Armija koju je vodio bila je sastavljena uglavnom od Maskimijanovih veterana.

Ti ljudi nisu imali nikakvih šansi protiv Maksencijevih iskusnih i uvežbanih legija... A veliki broj njih je, jednostavno, prebegao na drugu stranu kad im se za to ukazala prilika. Izdan od sopstevnih legija, negde kod Ravene, Sever se predao Maksenciju. A onda su ga ubili. Galerije je potom podigao vojsku i krenuo da ga osveti. To je bilo kratkog daha, ubrzo se povukao.

Nakon toga, Maksimijan je otišao Konstantinu i ponudio mu ruku svoje mlađe kćeri Fauste.

Konstantin se tako našao u istoj poziciji u kakvoj je nekada bio njegov otac. Morao je da ostavi svoju prvu suprugu Minervinu zbog žene višeg ranga.

To je i učinio.

U Arlu je prihvatio brak sa Faustom i tim činom potvrdio savez.

Nakon toga se opet okrenuo Germanima u verovatno najsurovijem pohodu dotad. Rimljani su tom prilikom primenili taktiku spaljene zemlje, nije bilo milosti... Stanovništvo je na licu mesta stavljano pod mač ili terano u roblje. Opet je Konstantinova urođena (ili možda stečena?) surovost pokazala svoje groteskno lice. Ponovo je bio pobednik i poneo titulu "Germanicus Madžimus".

Za to vreme, u Rimu, netrpeljivost između oca i sina, Maksimijana i Maksencija, dostigla je vrhunac. Maksenciju se uopšte nije sviđalo to što je Fausta postala Konstantinova žena i tako ostvaren nesigurni savez. S druge strane, Maksimijan je istupio na Forumu i rekao da njegov sin nije sposoban da bude vladar. Maksencije nije imao mnogo obzira prema svom roditelju, uz podršku pretorijanaca prognao ga je sa dvora.

Ostarelom caru nije ostalo ništa drugo nego da utočište potraži na dvoru svog zeta Konstantina. To je i učinio.

Osujećeni Galerije je, na drugoj strani, odlučio da situaciju reši tako što će organizovati susret svih vladara. Čak je pozvao i nekadašnjeg imperatora Dioklecijana da posreduje. Upriličen je susret svih avgusta u Karnuntu, gradu na Dunavu. Dioklecijan je bio pozvan da preuzme presto, ali on je to odbio.

U proleće 310. godine Franci su se opet digli na oružje. Konstantin je odgovorio munjevito i stavio se na čelo svojih trupa. Otpočeo je novi pohod na varvare.

U međuvremenu, njegov tast Maksimijan, kome je dao utočište na svom dvoru, kovao je zaveru protiv njega.

(Nastaviće se)