OD januara 1942. pa do kraja aprila 1945. Gradina je bila najveće stratište logora Jasenovac. Najveći broj logoraša je ubijen na Gradini i pokopan u oko 200 grobnica dugačkih oko 30 metara, širine 4 metra i dubine do 2 metra sa rastojanjem od 8-10 metara. Celokupan „megapolis“ mrtvih zauzima površinu od 116 hektara i predstavlja muzej na otvorenom.

Koliko je tu ubijeno i pokopano logoraša - dece, žena i ljudi, još tačno nije utvrđeno. Tek 1961. izašla je prva komisija na stratište Gradina. Zatim je 1964, 1965, 1976. i 1986. delimično pokušano da se utvrdi koliko je tu od strane ustaša naci-fašističke NDH ubijeno logoraša Koncentracionog logora Jasenovac. No, reč je samo o oko 20 odsto istraženog, što ne pruža mogućnost utvrđivanja tačnog broja ubijenih i pokopanih. Procene se kreću od 350.000 do 400.000, pa i više.

Opšte je poznato da je područje Donje Gradine plavljeno i mnogo toga za istraživanje je propalo od maja 1945. do 2009. Ustaše su uništavale svoje zločinačke tragove na Gradini paljenjem izvađenih žrtava, polivanjem ubijenih krečom, kuvanjem u kazanima i bacanjem delova tela u reku Savu.

Kad je reč o NDH, ne može opstati teza - pojedinac je zločinac, niti žrtva je pojedinac. Holokaust i Genocid su proizišli iz ustrojstva ustaške NDH i njenog zakonodavstva. Reč je o likvidaciji čitavog jednog naroda Jevreja i Roma - Holokaust i zločin Genocida nad Srbima (ubijanjem, proterivanjem sa ognjišta i prevođenjem u katoličanstvo).

Mali broj logoraša je preživeo stratište Gradinu. Jedan od njih je Ivan Danilović, koji je sređivao - sortirao obuću i odeću ubijenih. Piše da je u jesen 1942. bilo nekoliko masovnih ubijanja i klanja logoraša u Gradini. Ustaše su prevarom u Koncentracionom logoru Jasenovac tražili dobrovoljce da idu preko reke Save na branje šljiva u tzv. zlatnom vrtu.

Mnogi su mislili da će imati mogućnost da pobegnu, ali su tokom noći svi pobijeni. Tako je jednom prilikom dovezeno 5-10 kola krvavog odela i rublja na čišćenje i sortiranje. Ustaše su grupe grobara i krpara redovno posle tromesečnog rada ubijale. Prvo masovno ubijanje na Gradini početkom 1942. izvršio je ustaški poručnik Staniša Vasilj, kad je preko reke Save skelom prevezao grupu od 800 Srba i odmah ih likvidirao, a zatim polio benzinom i zapalio.

Simo Kotur seća se da je 20.9.1942. predveče izdvojeno 450 logoraša i po grupama od po 50 prevezeno skelom na Gradinu: „Sutradan su nam dali da jedemo neku čorbu, neko je povikao da je otrovana, pa je većina prosula. Uveče smo se nas nekoliko dogovorili da se damo u beg. Stevo Dragaš je skočio na jednog ustašu i viknuo: „Deco, bežite“. Tako se spasilo nekoliko logoraša, a većina je pobijena“.

KLANJE PO SELIMA GRUPA ustaša jasenovačkog zdruga, stacionirana u „Krečanama“, povremeno je išla u akcije po okolnim srpskim selima radi pokolja i pljački. Tako su 17. decembra 1944, kod seoske crkve u selu Slabinji, ubili i poklali 96 žena, dece i staraca - Srba. Stravičan zločin izvršili su i u selu Ševarlije, nasuprot Slabinje, na desnoj obali reke Une. Iza njih su ostale samo spaljene kuće i zadah spaljenih ljudskih tela. Tada je ubijeno 72 meštana Ševarlija, od toga ih je 60 spaljeno, među njima 35 dece.

U toku 1942. na Gradini su pobijene dve velike grupe Srba, jedna grupa od 8.000 iz Slavonije i jedna grupa od 7.000 Kozarčana. Od 15.6. - 5.7.1942. iz logora Đakovo dovedene su tri grupe sarajevskih Jevreja - žena i dece na Gradinu, gde su poubijani.

U izvršavanju masovnih ubistava na Gradini, isticali su se krvoloci Žile Frković i Pero Brzić, koji su se takmičili ko će više logoraša zaklati. Ovaj prvi je zaklao nešto više od 1.100, a drugi, pobednik 1.350. Ništa manji zločinac, bio je i fra Miroslav Filipović-Majstorović, kojeg su logoraši nazivali „fra sotona“.

Kad su počele operacije za oslobođenje, ustaše su od 6. do 20. aprila 1945. konstantno na Gradinu prevozili naftu, koks-ugalj, gvozdene rešetke za ložište za spaljivanje leševa i ubijenih i izvađenih iz jama, kako bi zatrli tragove svojih masovnih zločina.

Na području Gradine u blizini ušća Une u Savu, nalazilo se jedno veliko drvo, nazvano „topola uzdaha“ na koju su ustaše zabole nekoliko klinova i vešale logoraše. Selo Donja Gradina bilo je naseljeno srpskim življem, što nije odgovaralo ustašama, pa su ih takoreći sve pobili, a zasad se zna za 207 lica, imenom i prezimenom.

Stratište Koncentracionog logora Jasenovac Gradina je u Republici Srpskoj proglašeno za „Spomen-područje Donja Gradina“ - Muzej na otvorenom i spomenik logorašima Koncentracionog logora Jasenovac - žrtvama Holokausta nad Jevrejima i Romima i zločinima Genocida na Srbima, počinjenih od strane ustaške naci-fašističke NDH i njenih ustaša.

Dvadesetak kilometara jugoistočno od Jasenovca, između Hrvatske Dubice i Bačina, nalazile su se „Dubičke krečane“. Pre rata u njima se proizvodio kreč i prodavao po okolnim mestima, a bile su u posedu Jove Biukovića. Zbog velike potrebe za krečom, ustaše su od tih krečana sredinom 1942. formirali ispostavu Koncentracionog logora Jasenovac, a kreč su koristili za posipanje ubijenih u masovnim grobnicama. Zverski postupak u logoru III Jasenovac, preneli su i na njegovu ispostavu „Krečane“. Posledica je bila velika smrtnost, izazvana zverskim maltretiranjem, lošom ishranom, hladnoćom, ubitačnim teranjem na danonoćni rad.

Preživeli logoraš Nikola Brusac ispričao je da je u „Krečanu“ upućen iz logora Stara Gradiška sa još šestoricom logoraša u jesen 1943. Već na putu je od logoraša iz Koncentracionog logora Jasenovac čuo da su na „Krečani“ pobijeni svi logoraši i da su oni upućeni da ih zamene. To se pokazalo kao tačno, jer su u štali, koja je služila za boravak, zatekli mnogo odeće, porcija, kašika, pokrivača... Bilo je tu svih mogućih stvari i tragove krvi. Odmah su znali, kaže Nikola, da će i njihova krv tu biti prolivena.


(Nastaviće se)