SRCE POD PRITISKOM: Kratak pregled raspadanja

Ovaj naslov čuvene Sioranove zbirke eseja, najkraći je mogući opis onoga što se događa u Srbiji, pa ipak, kao da to raspadanje, vidljivo svima, nikoga ne uznemirava preterano. Za buduće analitičare možda može da bude zanimljivo kako se na našoj javnoj sceni u poslednje vreme sve češće i na sve raspoložive načine forsira ideja da je danas časno ne učestvovati u ovome što nam se događa, kao i da je svako podizanje glasa protiv nepravde, gluposti ili beščašća, u stvari, veoma anahrono, demodirano i retrogradno. Nije zato čudno što se u trenutku dok novine javljaju kako o spomeniku borcima OVK u Preševu ovih dana raspravljaju strani ambasadori (!), i kako se albanska zastava (a koju Albanci sa juga Srbije prete da će braniti svim sredstvima) vijori u nekom obližnjem selu, na društvenim mrežama sve češće mogu naći komentari "da je dosta više priče o Kosovu" i "da je važnije baviti se pitanjem kako da se preživi", te da je "talasanje" na bilo koju od aktuelnih političkih tema "pokušaj da se Srbija vrati u devedesete".

U tom kontekstu treba posmatrati i lavinu uvredljivih reakcija koje je izazvalo otvoreno pismo Dobrice Ćosića studentima, u kome ih on poziva da se vrate u zemlju i pomognu spasavanju Srbije. Na stranu vređanje Dobrice Ćosića, koje je forsirano poput romana reke uvek iz istog političkog izvora, na stranu i nespretno formulisanje ideje da se deca koja su na stipendijama u inostranstvu vrate i počnu da spasavaju zemlju u živom blatu, na stranu i moguće pogrešno protumačene poruke ovog pisma, na stranu i jaz među generacijama, tek, ono što je očigledno, jeste da se ideja o spasavanju Srbije, bez obzira na to da li dolazi iz pera Dobrice Ćosića, ili bilo koga drugog, danas i ovde smatra glupom, primitivnom i duboko anticivilizacijskom.

Moguće je da se Srbija zaista ne može spasti od gliba, raspadanja, komadanja, porobljavanja, ucena, otrova, nepravdi, ali kako je moguće da "spasavanje Srbije", čak i kao utopijski san, ovde etiketira kao nazadni projekat? Javno mnjenje je, najblaže rečeno, dramatično tiho - "neučestvovanje" se ispostavlja kao sigurna tišina, koja obezbeđuje alibi za budućnost. Sve ostalo, samo je otvaranje prostora za ovde tako popularno, olako lepljenje etiketa. Čak je i patriotizam postao politička etiketa sa ekstremno negativnom konotacijom. Biti proglašen za patriotu, danas je u Srbiji ravno političkoj presudi. A "patriotizmom" se smatra svaka kritika EU, svako pominjanje albanskih zastava na jugu Srbije, pa čak i otpor prema uceni sa genetski modifikovanom hranom! Moć dugotrajne propagande koja osuđuje, etiketira i vređa bilo kakvo osećanje za pravdu, bilo kakvu logiku - sada je vidljiva i golim okom.

Otuda, spasavanje Srbije, postaje omražena sintagma, dok prepuštanje Srbije, njena krotkost pred svakim zahtevom koji dolazi iz stranih ambasada, postaje ideal "slobodnog mišljenja", potkrepljen floskulom o pragmatičnosti. Ako nas se danas ne tiče albanska zastava u selu kod Preševa, sutra albanska zastava u Nišu, može da bude posmatrana i kao sasvim podnošljivi ukras! Jer, na kraju krajeva, to je samo parče krpe zbog koga se ne treba uzbuđivati, a pragmatičan čovek ionako ne gleda u nebo, nego pazi gde staje.

Na kraju krajeva, možda su pragmatičari, evropejci, ćutolozi, spin-doktori EUtanazije Srbije u pravu. Možda ovu zemlju zaista i ne treba spasavati, jer je to nemoguće i jer to i ne zaslužujemo.

Ipak, pada mi na pamet kako je Srbija danas poput zlostavljane žene. Ili će da ostane u katastrofalnom braku, ali u kome ima materijalnu sigurnost, ili će da, bez ičega pod miškom, pobegne u neku sigurnu kuću koja nudi samo neizvesnost. Pragma ili sloboda? Problem je, međutim, u tome što moćna propagandna mašinerija poručuje da je to jedini mogući izbor i da je dobrovoljno ropstvo, najslobodarskija moguća opcija.

Da ostanemo kod ove metafore o ženama: znači, sponzoruše su jedine išle u korak sa vremenom?