U PROLEĆE 1977. godine, kada Franka više nije bilo u životu i kada su ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi između Jugoslavije i Španije, posle prekida koji je trajao decenijama, na Iberijsko poluostrvo su počeli da stižu „naši Španci“. Mnogi nisu doživeli da vide „opojnu zemlju“ svoje mladosti i svojih ideala. Posle sloma Španske Republike 1939. godine otišli su u neke nove bitke i na nove frontove i sada se, sa sedim vlasima, a poneko i sa štapom u ruci, vraćaju u zemlju koja je u dobroj meri odredila njihovu sudbinu.

Među prvima je stigao „Španac“ Vlajko Begović, čovek asketske figure i enigmatične zatvorenosti. On je za vreme građanskog rata bio pri štabu Internacionalnih brigada. Radio je kao obaveštajac pri „Četvrtom odseku“. U Madrid je stigao iz Moskve, odakle je u Španiju doputovala čitava jedna grupa jugoslovenskih komunista.

Taj „Četvrti odsek“, pri kojem je radio Begović, a zajedno sa njim i hrvatski komunista i kasnije i Titov general Ivan Krajačić, bio je pod nadzorom Kominterne i sovjetske obaveštajne službe NKVD. To znači da je i Begović na toj dužnosti radio za Moskvu, ali i za rukovodstvo KP Jugoslavije, odnosno za Broza, koji kao Tito tada još nije bio poznat. Bio je borac na frontu, borio se protiv frankista zajedno sa našim brigadistima. Bio je i ranjen kod Harame, a u Španiju je stigao među prvim „Špancima“.

Jednog letnjeg dana 1977, krenuli smo kolima iz Madrida ka Bruneteu. Sa nama je i Slavko Čolić, koji se takođe tukao na španskim bojištima. On je među prvima stigao u Madrid u svojstvu predstavnika naše Privredne komore.

Kad smo izašli iz Madrida, pred nama su pukle zatalasane i plavetne padine Brunetea i sivi klanci Gvadarame u daljini.

Leto je. Na padinama Brunetea nema nijedne zelene travke. Jedino masline, usamljene i plavkaste, uspevaju da očuvaju zeleno ruho pod vrelim suncem Španije.

Ćutimo. Begović kontroliše svoje emocije. Zaustavili smo se u naselju Viljanueva de la Kanjada. Otišli smo do neke sasušene livade pored koje prolazi seoski put. Begović vadi iz torbe nekakve papire i mape, okreće se oko sebe, odmerava koracima prostor između maslina, vraća se, mrmlja nešto sebi u bradu, a onda se zaustavlja i kaže:

Evo tu, baš pored ove masline, poginuo je Blagoje Parović...“

Pogibija Parovića desila se u leto 1937. godine, u vreme bitke za Brunete. Bilo je to zapravo bitka za Madrid, jer je Franko svim silama pokušavao da zauzme španski glavni grad. Španska republikanska vojska, uz koju su se borile i Internacionalne brigade, svim silama je nastojala da zaustavi frankiste. Tih dana je kao pojačanje u borbu uvedena i 13. Internacionalna brigada, u kojoj je bilo dosta Jugoslovena.

Nekoliko dana uoči te bitke štab Internacionalnih brigada je odlučio da Parovića pošalje na front, u borbu. Postavljen je za političkog komesara 13. brigade.

SUDBINA VLADIMIRA ĆOPIĆA UZ Parovića, Vladimir Ćopić je bio najistaknutija figura među našim „interbrigadistima“ u Španiji. On je bio stari član CK KPJ i došao je u Španiju u januaru 1937. godine da bi preuzeo komandu 15. Internacionalne brigade. Bio je popularan i uvažavan i među našim borcima i među Špancima. Ćopić je rođen u Senju, u Hrvatskoj, 1891. godine. Učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji, u Rusiji, gde je radio pri Kominterni u rukovodstvu KPJ. Povučen je iz Španije u Moskvu, gde je ubijen 1939. godine

Do tada je Parović radio u komesarijatu Internacionalnih brigada kao predstavnik KP Jugoslavije. To je bilo značajno i odgovorno mesto. KP Jugoslavije je tada aktivno radila da veže ljude iz Internacionalnih brigada za svoju ideju, da jača svoje pozicije i na tom frontu. Parović je, pre Španije, bio organizacioni sekretar CK KP Jugoslavije, ali je, kako se tvrdi, bio razrešen te dužnosti iz nekakvih etičkih razloga pre odlaska u Španiju. No, svejedno, bio je popularan među „Internacionalistima“ i njegov ugled je bio veliki.

Mislim da se Parović, kaže Begović dok smo stajali na onoj livadi na Bruneteu, jako obradovao što su ga prekomandovali iz štaba na front. I ranije mi je govorio da nije došao ovde da sedi u štabu, nego da ratuje. I eto, želja mu se ispunila... Napad frankista na Viljanuevu de la Kanjada počeo je 5. jula 1937. godine. Negde u zoru 6. jula Frankove jedinice su prevladale, mada brigada Blagoja Parovića nije zatajila“.

Begović nastavlja da priča o tim herojskim danima:

Rano u zoru 6. jula pošao sam da obiđem bojište. Tek je svitalo, a leševi još nisu bili pokupljeni. Između dva rova, pored ove masline, vidim leži čovek okrenut licem ka zemlji, a ruke mu pune sasušene trave koju je istrgao u samrtnom grču. Gledam, a muči me misao da mi je taj čovek stasom odnekud poznat. Sagnem se i okrenem ga licem nagore. Jeste, bio je on... Blagoje Parović. Kuršum ga je pogodio sa strane i prostrelio mu grudni koš...“

Kada smo se podigli sa sasušene trave ispod te Parovićeve masline, prekinuo sam tišinu pitanjem koje Begović verovatno nije očekivao:

Zna li se nešto više o detaljima Parovićeve pogibije. Čuo sam da se pominje da ga je neko ubio“.

Stao je i okrenuo se prema meni. Na njegovom licu se nijedan mišić nije pomerio. Nije bio ni ljut, ni iznenađen.

Frankisti su ga ubili, čoveče, ko bi drugi. Kao što su ubili stotine naših drugova...“

Parovića su tog istog dana sahranili na lokalnom groblju Fuenkaral, kraj Madrida. Izgledalo je da se tu priča o Parovićevoj smrti i završava. Mnogo godina kasnije, kad više nije bilo ni Parovićevog groba i kada Tita nije bilo među živima, zakasneli istraživači su počeli da otvaraju stare rane ratnika, koji je junački poginuo na Bruneteu, u 34. godini života.

l Vrhovni sud SSSR je 1958. godine utvrdio da su optužbe protiv Parovića iz 1938. godine bile montirane i on je te iste godine rehabilitovan.


(Nastaviće se)