ZA vreme Aleksandrove vladavine smrtna kazna je manje korišćena za obračun s političkim protivnicima nego za vreme Milanove, ali je i toga bilo, i to posle atentata na Milana od 24. juna 1899. godine (Ivanjdan). Atentator Đura (Stevan) Knežević, koji je u Knez Mihailovoj ulici pucao na Milana i lako ga ranio, bio je priprost i priglup čovek, bez ikakvog političkog ili ličnog motiva da ubije bivšeg kralja. U stvari, atentat je organizovala ruska tajna obaveštajna služba, uz pomoć jednog srpskog okružnog načelnika, Živka Anđelića, koji je uhapšen, ali nije ništa priznao, a uoči glavnog pretresa je u svojoj ćeliji nađen obešen.

Drugi pohvatani učesnici u zaveri imali su sasvim sporedne uloge i nisu mogli pružiti nikakve korisne podatke, a još manje dokaze o organizaciji atentata. Pošto dokaza protiv ruske agenture nije bilo, a i da ih je bilo, teško da bi se - iz obzira prema Rusiji - mogli koristiti na sudu, vlast (tačnije, kraljevi ili, još tačnije, Milan) čvrsto je rešila da krivicu za atentat svali na radikale. To je, na jedan način, predstavljalo nastavak Milanove večite borbe s radikalima, borbe u kojoj se on instinktivno mašao prekih sudova i smrtnih kazni.

I posle ivanjdanskog atentata zaveden je preki sud, uprkos otporima iz zemlje i inostranstva. I inače nepopularna mera, preki sud je u Srbiji tradicionalno korišćen, preventivno protiv hajdučije i posle oružanih pobuna, ali ne i za atentatore. Izuzetak je bio preki sud ubicama kneza Mihaila, a inače su atentatorima - npr. Ilki Marković - sudili redovni sudovi. Kraljevi su hteli preki sud po svaku cenu, pa je vlada na kraju popustila; jedini kraljevski ustupak je bio da se nadležnost prekog suda ograniči samo na grad Beograd i Podunavski okrug.

ANARHISTI KUCAJU NA VRATA POLITIČKI kriminalitet u Srbiji krajem veka mahom se sastojao od verbalnih delikata - uvrede vladaoca. Politički terorizam kakav je harao ondašnjom Evropom, nije bio poznat u Srbiji. Zalažući se za reformu policije, Dušan Alimpić je 1901. godine pisao: „Treba znati da kod nas nema ni anarhizma ni proletarijata, kao i da svaki čovek može, samo ako hoće, zaraditi sebi na pošten način parče hleba. Ali tako isto treba znati i to, da smo i mi na pragu velikog socijalnog preobražaja, kao i da će anarhiste skorim zakucati na naša vrata: Zlo će biti, ako nas proleteri i anarhiste zateku nespremne, a to je izvesno, ako nam policŠijaĆ ostane ovakva kakva je danas“.

Pred preki sud su, pored samog atentatora i nekoliko s njime povezanih ljudi, izvedena šestorica vodećih radikala - Nikola Pašić, Kosta Taušanović, Aca Stanojević, Stojan Protić, Ljubomir Živković i prota Milan Đurić, dok je Ranku Tajsiću suđeno u odsustvu. Svi oni su osuđeni, a kraljevi su hteli i da se svima izrekne smrtna kazna i da se pogube. Smrtna kazna za samog atentatora, čija je krivica bila potpuno dokazana, nije bila sporna. Ali streljanje radikalnih političara, koji nikakve veze sa atentatom nisu imali, koji su stajali na čelu najpopularnije stranke i ranije zauzimali najviše položaje u državi, bilo je nešto sasvim drugo.

Možda bi Obrenovići i uspeli da savladaju otpor u Srbiji, ali nisu mogli da se odupru ekstremnim pritiscima međunarodnih činilaca, a naročito Austrougarske i Rusije, jer su one, svaka iz svojih razloga, bile neopozivo protiv takvog političkog ubistva. Milan je pokušao da se cenjka s Rusima i Austrijancima: prvo je nudio da ograniči broj smrtnih presuda na samo četiri ili pet, zatim da poštedi Taušanovića, ali mu je najteže bilo da se odrekne osvete nad Pašićem, i tu je najviše zatezao.

Pored neposrednih političkih interesa dveju carevina, bilo je i opštih okolnosti koje su jako otežavale izricanje smrtnih presuda radikalskim političarima. Upravo u to vreme, u Parizu se sudilo za klevetu Emilu Zoli, u sklopu afere „Drajfus“, koja je od 1898. potresala Francusku i ceo civilizovani svet. „Državni razlog“, kojim su se nekada mogla pravdati svakovrsna izigravanja prava i pravde, počeo je da gubi svoju mističnu snagu. „Prvo pravda, pa onda država“ - to je postala „krilata reč“ baš u vreme Ivanjdanskog atentata.

Na kraju su srpski kraljevi morali da popuste. Preki sud je izrekao samo dve smrtne presude: atentatoru Kneževiću i Ranku Tajsiću. Tajsić je još pre atentata izbegao na Cetinje i tamo bio bezbedan od srpskog pravosuđa (pomilovan je 1901. godine). Knežević je streljan 13. septembra 1899. pred više hiljada ljudi na Karaburmi.

Radikalski prvaci su svi osuđeni - Pašić na pet, Taušanović na deset, a ostali na po dvadeset godina robije, gde se u početku prema njima postupalo neobično strogo, čak nečovečno. Pomilovani su godinu dana kasnije, jula 1900, kada je Aleksandar, zarad ženidbe Dragom Mašin, konačno raskinuo sa ocem i njegovom austrofilskom politikom. Oslonio se na Rusiju i radikale, jedinu stranku spremnu da ga podrži u bračnom pitanju, s tim da radikali zauzvrat dobiju pomilovanje svojih prvaka, ali i nov ustav.

Policijski karakter Aleksandrovog režima je, kao jednu od malobrojnih dobrih posledica, doneo suzbijanje hajdučije, najviše u periodima 1892-1894. i 1896-1901. Ono je postignuto sistematskom i doslednom primenom uobičajenih mera, a naročito korišćenjem policijskih doušnika - „potajnika“; 1895. je donet nov zakon o hvatanju i utamanjivanju hajduka. Tim zakonom je ministar unutrašnjih dela bio ovlašćen da u okruzima sa hajdučijom sašori sela tako da na jednom mestu bude najmanje devet kuća, kao i da poruši sva staništa (kolibe, pojate) izvan sela. Pored toga, mogao je da raseli (u druge okruge) porodice oglašenih hajduka, zaključno do četvrtog stepena srodstva u pravoj ili pobočnoj liniji, kao i da raspisuje ucene, tj. nagrade za onoga ko prokaže, uhvati ili ubije hajduka.

(Nastaviće se)