KAKO se rat primicao kraju, stvarane su nove formacije balista. Krajem leta 1944. godine pored 21. SS divizije „Skenderbeg“, rukovodstvo Druge prizrenske lige donosi odluku da se oružana formacija Kosovskog puka podeli na četiri dela, koji će poslužiti kao vojnička jezgra oko kojih će se okupljati snage za borbu protiv NOP. Proglašena je opšta mobilizacija i formirane su četiri grupe otpora - Karadak (skopska Crna Gora), podnožje Šar-planine, Drenica i Šalja.

Sve četiri grupe radile su po nalogu Džafera Deve, koji je imao zadatak da ih održi do marta 1945. godine, kada će dobiti avionima pomoć iz Nemačke.

Albanski glavari su neposredno po formiranju Druge prizrenske lige na tajnoj konferenciji u blizini Đakovice formirali „nacionalno-demokratske“ šiptarske komitete, čiji je cilj bio da Kosovo i Metohiju prisajedine Albaniji. Tako decembra 1943. godine dolazi do sastanka ovih prvaka sa jednim britanskim majorom u Đakovici u kući Hasan-bega Crnoglavića, prefekta u doba okupacije. Sastanku je prisustvovao i Halim Spahija, trgovac iz Đakovice, koji je pre rata bio emigrant, a posle oslobođenja Kosova i Metohije predsednik Sreskog narodnog odbora u Prizrenu.

Britanci su im tada savetovali da se odmah u svim mestima formiraju čete, pod rukovodstvom Ejupa Binjakua, koje bi uticale na albanske mase da ne odlaze u NOVJ.

Drugi sastanak sa Britancima održan je u februaru 1944. u selu Rugovu. Cilj je bio da se uz snage prozapadne orijentacije spreči uspostavljanja nove narodne vlasti. Britanci su im obećali veliku pomoć, tvrdeći da će se iskrcati u Albaniji. Tada je albanskim agentima savetovano da ne stupaju u bilo kakav kontakt niti da sarađuju sa partizanima.

Početak kontrarevolucije na Kosovu i Metohiji u nekim dokumentima se veže za prve dane 1945. Međutim, balisti su 2. decembra 1944. izvršili napad na Uroševac i delimično ga zauzeli. Kao kraj bi trebalo da se uzme 21. februar 1945. godine, kada je u selu Trsteniku, u Drenici, opkoljen i skoro uništen štab separatista.

Poznati kvisling Džafer Deva se povukao sa nemačkim okupatorom i iz inostranstva je davao instrukcije za dalje akcije, a sve je rađeno uz pomoć i po nalogu stranih obaveštajnih službi, koje su obećavale intervenciju svojih armija na Kosovo i Metohiju.

Po njihovom nalogu se i Imer Beriša, ideolog i politički rukovodilac balističke organizacije, odmetnuo u šumu, dok su se oni koji nisu bili kompromitovani još više kamuflirali u pozadini sa zadatkom da stvaraju ilegalne organizacije, ubacuju svoje saradnike u organe nove vlasti, Partije i Armije i da pospešuju oružani otpor novoj vlasti. Tako je mir na Kosovu i Metohiji trajao kratko. Pobunjeničke grupe, u kojima je bilo prilično pripadnika 21. SS divizije „Skenderbeg“, priključile su se balistima, kojih je, po tadašnjim procenama, bilo oko 34.000.

OPKOLJENO GNJILANE KOLIKE su bile snage balista na sektoru oko Gnjilana najrečitije govori borba vođena krajem 1944. godine, prilikom pokušaja partizanskih snaga da prodru iz pravca Preševa na Kosovo. U tim borbama je iz stroja jedinica NOVJ (napadale su tri brigade), izbačeno oko 500 boraca, među kojima je bio veliki broj poginulih, a da se nisu ni približili željenom cilju.

Ove formacije su decembra 1944. godine, svega petnaestak dana posle oslobođenja Uroševca, napale ovaj grad. Tri bataljona Druge kosovskometohijske brigade dobile su 1. decembra uveče naređenje za pokret, a u gradu su ostala samo dva bataljona.

Oko 3.000 odmetnika napalo je iz dva pravca. Predvodili su ih Adem Glavica, Ćazim Lugadžija, Hisen Trpeza, Avdulj Dura, kao i Hamdija Jašarević, dojučerašnji komandant komande mesta u Uroševcu. U prvom naletu balisti su zauzeli dobar deo grada. Posle nekoliko sati prispela je Treća kosovskometohijska brigada i napadači su se počeli povlačiti, da bi u toku istog dana grad bio potpuno očišćen. Poginulo je 56 boraca NOVJ i oko 100 je ranjeno, dok je broj poginulih i ranjenih balista bio desetostruko veći. U toj bici poginuo je i predratni član KPJ i prvoborac, kapetan Ozne Božo Prlja.

Glavni štab NOV i PO za Srbiju naredio je Operativnom štabu za Kosovo i Metohiju da za potrebe fronta uputi 14.000 boraca. Određene su tri brigade: Šesta, Sedma i Osma, koje je prethodno trebalo popuniti novomobilisanim ljudima. Tada se balističko rukovodstvo zabrinulo da će ostati bez ljudstva za popunu svojih jedinica i doneta je odluka da se onemogući mobilizacija.

Na scenu je stupio Šaban Poluža, imućan seljak iz sela Poluže u Drenici. U periodu mobilizacije u Vučitrnu i Srbici, odjednom je postao aktivan. Iskoristio je amnestiju da se legalizuje i krene na posao. Najpre bez znanja, a onda i sa znanjem Operativnog štaba za Kosovo i Metohiju, vršio je mobilizaciju, a kasniji događaji su pokazali i za koga.

Šaban Poluža je bio prilično popularan u svojoj sredini. Sin je kačaka, koji je u Drenici kačakovao sa Azemom Bejtom. Za vreme okupacije bio je na strani okupatora. U „Redžimenti Kosova“ (specijalna jedinica - puk), na čijem se čelu nalazio Bajazit Boljetini, Šaban je prešao dug put od Kosovske Mitrovice do Tirane, na kome je ova jedinica po zlu zapamćena.

Šaban je zbog amnestije izbegao zasluženu kaznu, ali je vrlo brzo, igrom slučaja ili nebudnošću pobednika, uspeo da postane komandant brigade NOV!

Vršeći mobilizaciju za NOV, Šaban se toliko osilio da je počeo da prkosi organima vlasti i da preduzima neke poteze na svoju ruku. Operativni štab za Kosovo i Metohiju naredio je štabu Prve kosovskometohijske brigade da sa njim obavi razgovor, što je učinjeno 13. januara 1945. godine u Srbici.

Po izvršenoj mobilizaciji, Poluža je krenuo sa ljudstvom ka Podujevu, pošto je još jednom obavljen razgovar s njim. Ovoga puta razgovor su vodila dva viša oficira iz Operativnog štaba za Kosovo i Metohiju, a Šaban je tu video svoju moć i osilio se.

(Nastaviće se)