U KOŽI trojice "zaverenika" - Rankovića, Stefanovića i Vojkana Lukića neočekivano se našao i general armije Ivan Gošnjak. Shvatio je tada da je i on, Brozovim lukavstvom, postao deo izmišljene zavere. Postalo mu je znano ko je obezbeđivao plenum na Brionima u ime JNA, a da on o tome, kao maršalov zamenik, nije bio obavešten.

Dok se on bavio Rankovićem, o obezbeđenju plenuma brinula se Zagrebačka vojna oblast i njen komandant general Ivan Rukavina, koji mu je i u ratnim godinama, na drugi način, bio rival. Gošnjak je još neko vreme figurirao na poziciji prvog vojnika, kada ga je zamenio Užičanin Nikola Ljubičić - još jedan Srbin koji je profitirao padom Rankovića.

Kako je u novim vremenima živela zaverenička trojka?

Ranković se oporavio od srčanog udara i mir je našao u porodičnom gnezdu. Umesto partijskih drugova, koji su ga u Srbiji isključili iz svojih redova, stekao je nove drugare. Ponovo su ga preuzeli udbaši. Nosili su drugo ime, imali novo rukovodstvo, ali su zadržali stare ćudi. Znao je Ranković pravila igre službe koju je sam odgajao, kao i partije kojoj je pripadao. Bez stresova je pustio svoje pratioce da obavljaju posao za koji su bili instruirani i plaćeni.

A kako je ta brižnost i praktično izgledala?

Kad je umro Životije Srba Savić, ministar unutrašnjih poslova Srbije pre Brionskog plenuma, koji nije pristao da ispljuje druga Marka i da tako bude spasen, Ranković je otišao da izrazi saučešće njegovoj ženi Ljubici Savić. Pratilac ga je dovezao kolima i, umesto da ga sačeka, krenuo je sa njim u stan. Nije ga sačekao ni ispred stana, seo je sa njim i na trosed. Izmenjane su reči kako i priliči tužnom događaju. Pre nego se oprostio, Ranković je otišao do toaleta. Krenula je i njegova senka. Pošto je obavio potrebu i izišao, ušao je pratilac. Da pusti vodu? Ne, već da proveri da nije ostavljena "šifra" ili nešto još opasnije?

Komunista je definisan kao čovek koji nema porodicu, kuću-stan gde živi, nikad ne zaključava i nikad nema svoga roba i obezbeđenje, jer telesnu gardu imaju samo - diktatori. Od ovog tipa komuniste Ranković je ispunjavao samo jedan uslov, nije se zaključavao. A što se tiče obezbeđenja, nametnuli su mu ga diktatori. I da se zaključavao, Ranković sigurno ne bi uspeo da sačuva brojna odlikovanja i priznanja, najviše dobijenih od Broza. Ko ih je uzeo i gde su završila, to ni njegovi verni pratioci nisu uspeli da otkriju?

Život sa etiketom zaverenika najteže je provodio Ćeća. Na njega i najbliže okruženje sručilo se toliko toga ružnog da je njegova supruga, da bi sačuvala decu, morala da se vrati u rodni Split. Ostavši sam, Stefanovića je na kraju i srce izdalo.

Videli smo da su učesnici Brionskog plenuma bili milostivi. Nisu izričito tražili, kao za Ćeću, da Ranković bude isključen i iz Saveza komunista. Kad je CK Srbije preuzeo brigu o "zaverenicima", mere su prema njima bile rigoroznije. Drugarica Cana Babović, najzvučnije ime među srpskim revolucionarkama, prva se oglasila tvrdnjom da Rankoviću, nije više mesto ni među članovima partije bez čina. Predložila je da se on odmah izbaci, što se nije moglo odbiti. Za drugaricu Canu Tito je bio nepogrešivi vođa.

STRAH OD PROŠIRENE SRBIJE FEDERACIJA je novim ustavom stekla predsednika sa preciznijim ovlašćenjima, a prvi put i podpredsednika. Unapred se znalo ko će biti predsednik, ali ne i ko odmah do Tita. Kad je to postao Ranković, odmah su usledile i spekulacije. Među Srbima je to doživljeno kao normalan sled stvari, a kod ostalih podozrenje. Mnogi su izražavali strah, pitali se da li se ponavlja 1918, kad je Jugoslavija postala - proširena Srbija?

Nisu u Srbiji posle Briona odstreljeni samo visoki funkcioneri Udbe i partije, velika čistka je obavljena na svim nivoima. Oko 60 odsto svih njenih kadrova (govorilo se najboljih?) odstranjeno je, uglavnom penzionisano. Dugo su im otkrivani i osuđivani brojni grehovi koje su počinili.

Tako je i jedan "fudbalski slučaj" dugo zabavljao beogradsku javnost. Kada je u upravi Partizana došlo do razdora, sukoba generala i udbaša, pobednici su bili kosovci. Poraženi, koje je predvodio već pominjani Savić, formirali su novi klub koji je nastao fuzijom prvoligaša BSK-a i zonske Šumadije. Bilo je dogovoreno da klub ponese ime Šumadija. Uoči same osnivačke skupštine javljeno je - prvoligaški jugoslovenski klub ne može da se zove Šumadija, da ime ne bi iritiralo javnost. To je lično Saviću naložio Ranković.

Tako je rođen današnji OFK Beograd. Klub je doživeo mnoga iskušenja zbog svog udbaškog obeležja, ali je preživeo. Savić je, inače, bio omiljeni lik u fudbalskoj javnosti, a posebno je postao poznat po jednom događaju iz ratnih godina. Kad su četnici, u jednoj raciji čišćenja terena od sumnjivih, ubili dvoje Milutinovića, muža i ženu, njihova četiri sina je spasla partizanska četa, koju je predvodio Savić. Dečaci su preživeli ratne strahote i zahvaljujući njihovoj tetki kod koje su u Bor sklonjeni.

Kad su odrasli, trojica braće - Miloš, Milorad i Bora - postali su poznati fudbaleri. Što je Miloš, a posle i druga dva brata, pristupio Partizanu a ne Crvenoj zvezdi, kojoj se bio obećao, presudan je bio uticaj spasitelja, Savića. A on je tada bio u upravi Partizana. Kasnije, svu trojicu je preveo i u OFK. Miloš je bio jedan od najboljih igrača svog vremena, a Bora je svetsku slavu doživeo kao trener.

Ustav iz 1963. ocenjen je kao veliki demokratski iskorak. Stvorene su moderne institucije, otvorile se mogućnosti za privrednu reformu, afirmisano je jedinstveno ju-tržište. Vrlo uspešno i smelo je rešen problem viška radne snage tako što su se otvorile granice. Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja u svetu koja je počela da izvozi svoj prirodni resurs, manje obučenu ali i školovanu radnu snagu.

(Nastaviće se)