Ko je stvarno oslobodio Srbiju i Beograd (1944) - Titovi partizani ili sovjetski crvenoarmejci? Oko te istine sporili su se, i još uvek se spore, mnogi, uz dilemu da li bi se komunisti sami dočepali vlasti. Operacije su izvođene u sadejstvu i sporenja nastaju kad je reč o pojedinačnom doprinosu, jedne i druge strane. Partizani su posedovali moral i gerilsko naoružanje, a sovjeti - kaćuše i tenkove.

Ako se pouzdano ne zna ko je oslobodio grad, sigurno se zna da je kraljevsku kuću, Beli dvor, prva zauzela, bez borbe i žrtava, jedna crnogorska jedinica. Osvojila ga i zaposela. Nemačke snage koje su je čuvale sve vreme rata, povukle su se bez otpora. Brzo su, međutim, partizani odstupili i kuću drugom ustupili...

Ovim operacijama su prethodila dva Titova postavljenja i jedno naređenje. Za glavnokomandujućeg svih partizanskih jedinica imenovan je general Peko Dapčević. Ta odluka vrhovnog komandanta bolno je odjeknula među srbijanskim partizanima, naročito preživelim pripadnicima dve slavne proleterske brigade. Bili su uvereni da će ta čast, da prvi stupe u prestonicu, pripasti njima i njihovom komandantu, Beograđaninu Koči Popoviću. Te jedinice imale su više ratnih heroja, ali u tom trenutku ni jednog toliko hrabrog da javno uputi, bar "drugarsku kritiku". Drugo postavljenje Broz je lično saopštio Užičaninu Ljubodragu Đuriću u Krajovi (Rumunija) pred svoj let za Moskvu. Postavio je Đurića za ratnog komandanta Beograda i naredio mu: da odmah, po ulasku u grad, uspostavi "stalnu stražu oko Belog dvora".

Dapčević, koga je opila slava, u glavni grad je ušao na belom konju, sve je uzeo u svoje ruke; postavio je svog komandanta grada, svojim zemljacima dozvolio da se u Dvoru igraju prinčeva, a za sebe je odabrao najlepšu vilu na Dedinju. Kratko Pekovo beše. Čim je i Broz pristigao, Đurić je stao na svoje mesto, Dvor je očišćen, a u ratu opevani Peko ostao je i bez vile koja je postala Titova.

KRLEŽA I DUHOVI Broz i Beli dvor postali su odmah centar svih zbivanja. Sačekivalo se i ispraćalo, a i kraljevski gostilo. Odabrani su tu ostajali i duže. Koliko se pamti, jedini koji je tu počast odbio bio je Miroslav Krleža. Ne, pa ne, uporan je bio Krleža i domaćin ga nije uspeo privoleti. Pravdao se Krleža da je u strahu i od pomisli da tu konači, da bi ga sigurno "spopali duhovi"...

Brzo se pokazalo da komunisti nisu više bili gadljivi na sve buržujsko i kraljevsko. I u tome je prednjačio Broz. Da je voleo luksuz i grofovski način života, ispoljio je još dok je bio šef KPJ u ilegali. Drugove, uglavnom radnike, tada je ubeđivao da se on samo prerušava, "kamuflira", da bi zavarao trag pred policijom. Poznato je da u jednoj prilici nije hteo ni zatvor da napusti, jer mu nije bilo gotovo novo odelo.

Rešio je Broz tako da promeni i šefa svoja dva kabineta, vojnog i civilnog. Crnogorca Mitra Bakića, pravnika po obrazovanju i heroja u ratu, zamenio je Ljubodragom Đurićem, užičkim učiteljem i komandantom Druge proleterske brigade u ratnim godinama. Evo i scene koja se odigrala prilikom te primopredaje:

... Mitar malo prošeta po kancelariji naboranog čela, zaustavi se i reče mi: "Oženiću se Nadom"!. Ja mu čestitah, a on me zagrli i oduševljeno mi se zahvali!

Odjednom se oglasi "kruška".

- Neka... neka, Mitre Bakiću! Ti prve novosti saopštavaš Đuriću, pa ćeš tek onda meni. Zapamtiću ja to!... Sve sam ja vas slušao šta razgovarate...

Mitar mahinalno poklopi "krušku" šeširom govoreći meni:

- E... nisam znao da nas Tito može i slušati kroz ovo "čudo"!

Po podne je Mitar svratio u moju kancelariju, i uveravajući me da on nije znao za magičnu moć "kruške" i posavetovao me da pazim šta pričam pored ove sprave...

Ovo je ispovest generala Đurića objavljena u njegovim - "Sećanjima na ljude i događaje".

Lako je bilo Bakiću i Đuriću, položili su "test vernosti". Ali, kako se mogao osećati Valjevac Rade Ristanović, komandant Belog dvora, kad je doznao za moć "kruške" koja je bila postavljena i u njegov stan i za koju je verovao da služi samo za dozivanje. Kada se Ristanović pribrao, detaljno preslišao sebe i ukućane, šta su izustili, pitajući se: da "kruška" ne registruje i šta se misli?, popričao je sa Đurićem, daleko od "kruškinog" vidika. Prisetio se:

"...On je od prvog dana, od kada je uz Tita, primetio da je Tito želeo da zna šta se događa u njegovoj okolini, pa ni je ni čudno što je prihvatio i ovaj Stevin poklon"! A ko je bio darodavac Stevo?

Pomen je ovde na Ivana Krajačića Stevu (1906-1986), jednu od najzagonetnijih ličnosti iz Titovog okruženja. Za njega se može reći da je bio personifikacija predratnog, ratnog i poratnog događanja i uspostavljanja vlasti u drugoj Jugoslaviji. Ne čudi zato što ga je Broz i okitio, za 70. rođendan, Ordenom junaka socijalističkog rada, a u čestitki naglasio: "...Uvek si bio primer istaknutog borca u izgradnji socijalističkog samoupravnog društva kroz dosledno sprovođenje linije SKJ i SKH i njegove politike, posebno u razvijanju bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti...".

A evo šta je o Stevi, malo dalje od rake, rekao takođe jedan iz Titove kolone, akademik Vladimir Dedijer:

"...Stevo... Tvorac Golog otoka je Stevo Krajačić, on je najmračnija ličnost naše prošlosti. Njega se i sam Tito plašio. Zašto? On je od februara 1942, do svoje smrti bio glavni rezident IV sovjetske obaveštajne službe.

Posle petnaestak godina mnogo toga se izokrenulo. Titove i Stevine "kruške" nisu više predstavljale "čudo tehnike", savršenijih sprava domogli su se i drugi.

- Ja sam ozvučen!

Glasno je zacvilio Broz pred članovima Izvršnog komiteta (Politbiroa) CK SKJ, koji je okupio 16. juna 1966. u Beogradu.

- Mene, drugovi, i prisluškuju, nastavio je Broz da seva.

(Nastaviće se)