NA ustaški genocid nad Srbima pojedini četnički komandanti odgovaraju odmazdama, Tito naređuje da se partizani koji neće da ubijaju četnike "na licu mjesta strijeljaju"...

Jedan izveštaj četničkog komandanta Petra Baćovića, upućen generalu Mihailoviću 1942, najautentičnije je odslikao početak građanskog rata u Bosni i Hercegovini:

- Ustaše i turska milicija, gde god mogu i kad god im se pruži prilika, ubijaju i kolju ne samo naše borce nego i nezaštićeno stanovništvo. Od potpunog uništenja uzdržava ih samo strah od represalija koje bi mogle doći od onih iz šume. Moje je uverenje kad bi šuma bila prazna, ubrzo bi došlo do potpunog istrebljenja našega življa.

Četnički komandanti u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Dalmaciji tad su polagali pravo da, zbog genocida nad Srbima u NDH, vrše kolektivne odmazde nad hrvatskim i muslimanskim stanovništvom:

- Četnici na pokušaj muslimana i katolika da istrebe Srbe iz Bosne i Hercegovine odgovaraju sada istom merom prema njima, u želji da se Bosna jednom za svagda etnografski i verski što potpunije očisti radi mirnijeg života budućih pokoljenja. Neka ih četnici istrebljuju gde ih stignu pred sobom, ne u pozadini - stoji u jednom dokumentu četničke komande istočne Bosne.


Mihailović je od potčinjenih najpre tražio da se četnici ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a potom je zahtevao da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. O pokušaju pomirenja sa muslimanima tad mu je pisao bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji u ovom poslu sarađivao sa hercegovačkim četničkim vođom Petrom Baćovićem:

- I Baćović i ja i u Drežnici i u Konjicu u prisustvu sve vojske i muslimanskih prvaka održali smo govore u kojima je izložena naša nova linija prema poštenim muslimanima, što je trupu discipliniralo, a među muslimanima izazvalo ogromno oduševljenje.

Tako je u Bosni i Hercegovini formirana muslimanska nacionalna vojna organizacija koja je saopštila da su "ustaški zlikovci uzrok svega zla u našem narodu", osuđujući "sve muslimanske otpadnike koji su pristupili ustaškom pokretu".

Jevđević se žalio Mihailoviću da teško kontroliše svoje borce, koji su se na muslimane "strašno ostrvili". Naveo je da su gatački četnici pobili "stotinjak nedužnih muslimana, među kojima i jednog koji je spasao desetine Srba", a da su prilikom napada na Foču ubijena i "dva najbolja srpska prijatelja".

UCENJENI GENERAL DOK je Tito pukovnika Mihailovića sve više optuživao za kolaboraciju sa Nemcima, nemačke vlasti su decembra 1941. raspisale prvu poternicu u okupiranoj Jugoslaviji. Glava četničkog vođe ucenjena je na 200.000 dinara. Nemci su tada streljali Mihailovićeve majore Aleksandra Mišića i Ivana Fregla, kralj Petar Drugi Karađorđević unapredio je pukovnika Mihailovića u čin brigadnog generala, a Tito je u depešama poslatim u Moskvu Mihailovića ocrnio dva puta, Hitlera i Pavelića – nijednom.

Petar Baćović je te 1942. javljao:

- U operacijama oko Bugojna uspeo sam da zaštitim muslimanski živalj. Pošto je ovo poznato ustaško mesto i iz ovih krajeva regrutovane su ustaše koje su prošle godine izvršile pokolj srpskog življa u Hercegovini, nisam bio u mogućnosti da sprečim naše četnike, koji su većinom bili Hercegovci, da izvrše odmazdu i pokolj katolika - ustaša. U ovim operacijama poklato je i ubijeno 2.500 Hrvata. Žene i deca nisu ubijani.

Koliko je ustaški teror u Bosni bio veliki, možda najbolje ilustruje ponuda koju su četnici istočne Bosne 1942. predali Nemcima. U njoj je pisalo da su četnici spremni da budu lojalni prema nacistima samo ako im oni obezbede da "na teritoriji Bosne i Hercegovine potpuno utihnu sve ustaške postrojbe i svi razni domobranski zdrugovi, te da Hrvatsko domobranstvo bude direktno podvrgnuto nemačkoj komandi".

Posle osvajanja Foče, Baćović je krenuo prema zapadnoj Hercegovini i Dalmaciji. Hvalio se da je iza sebe ostavio pustoš:

- Kod Makarske izbili na more. Sedamnaest ustaških sela spaljeno. Devet stotina ustaša ubijeno. Nekoliko katoličkih sveštenika živo odrano. Prvi put od sloma (1941) poboli srpsku zastavu u more i klicali kralju i Draži Mihailoviću.

General Mihailović je u to vreme već uveliko sumnjao u tačnost izveštaja svojih komandanata, pa im je uputio strogo poverljivu naredbu kojom je zabranio da mu šalju "netačne i lažne izveštaje" i da negativne pojave u vojsci "uguše u korenu".

Sukobi između četnika i partizana u Crnoj Gori tada su ličili na istragu poturica. Mihailović se u te okršaje nije mešao, verovatno zbog toga što nije imao direktnu komandu nad crnogorskim četnicima, a Tito je krajem februara 1942. svojim crnogorskim snagama naredio:

- Sada se sva oštrica vašega oružja mora okomiti na likvidiranje tih četničkih snaga.

Deset dana kasnije izdao im je novu naredbu:

- Vi morate pribjeći i represalijama protiv četnika. Morate paliti izvjesne kuće okorjelih zlikovaca i razbojnika, a obavezno sve kuće četničkih vođa i kolovođa. Sva njihova imanja treba konfiskovati.

Tito je imao rešenje i za one koji nisu bili voljni da se bore sa četnicima:

- Sve dezertere razoružati, a glavne vođe i paničare na licu mjesta strijeljati.

Mihailovićev pokret tad je objavio dokument "Mi smo nosioci revolucije", u kojem se zalagao za izgradnju "države socijalne pravde, poštenja i časti", za "radikalno rešenje agrarnog pitanja", "sprečavanje bogaćenja, ograničenje privatnog kapitala i kontrolu svih bogatstava za najmanje trideset godina unazad". Predviđali su i "isterivanje svih manjina" iz te države i "kažnjavanje svih krivaca za propast Jugoslavije". Od "ministara i političara uopšte, đenerala i špijuna" do "lopova i sabotera".

(Nastaviće se)