KONTRA: Dijasporno

U časopisu istaknuta ideja: povratak emigranata iz srpskih zemalja i rođenih u tuđini u (suštinski neizmenjene) zavičaje; meni, na osnovu poznanstava stečenih na dosadašnjim putovanjima, deluje prilično utopijski. Teško je zamisliti nesmetan povratak u svet: stranačkih monopola, korumpirane i preskupe administracije, burazersko-kombinatorske ekonomije, apsolutne kontrole masovne komunikacije, oblaćene časne prošlosti, rasprodate bedne sadašnjosti i potpuno neizvesne budućnosti; ljudi koji su, upravo van takvog sveta, našli ono za čime su čeznuli: šansu da za dokazivanje i uspeh, pod uslovima surovim ali jednakim za sve i dobro poznatim svima; ljudi koji se mahom slabo uklapaju u zastarelu sliku o „gastosima“ iz davno nepostojeće Socijalističke Federativne „Rajske“ Jugoslavije jer su se, poput starih velikana, uspešno integrisali (ne asimilirali) u odabranu ino-sredinu; ljudi koji iskreno doprinose humanitarnim projektima van muljatorskog domena domaćih SMS šema; ljudi koji će, zahvaljujući nemešanju srpskog Ministarstva prosvete u njihove procese obrazovanja, sutra svoje ćirilične potpise na velikim ugovorima pravilno započinjati velikim slovima; studenata renomiranih fakulteta, koji će sutra za destinaciju obavezne jednogodišnje prakse ili akademske razmene, bez obzira na dobro im poznate falinke, listom birati svoju Srbiju. Ipak, saradnja je moguća... nama čak neophodna.

Zato se i obraćam svojim mlađim sugrađanima: Priđite braći i sestrama iz dijaspore pružene ruke i otvorena srca. Ostavite predrasude o „gastosima“ na stranu. Zaboravite zavist i komplekse siromašne sredine. Družite se i sarađujte, zarad obostranih zadovoljstva i koristi. Iskoristite dostupnost i priuštivost digitalnih sredstava komunikacije da ostvarite prve kontakte. Nema više opravdanja za nepovezivanje. Bahata inertnost ministarstva, kome je saradnja sa trećinom naših, planetom raštrkanih, sunarodnika najeksplicitnije definisano polje delovanja, svakako nije opravdanje. Vlasti guraju svoje projekte, normalni ljudi žive svoje živote. Uostalom, da su se oni pitali, predavanje koje je i iniciralo pisanje ovog teksta, a koje je čak simbolično podržala i gradska vlast Insbruka, se nikada ne bi ni desilo.