Donski kozak Pugačov

SOFIJA, kasnije Katarina, udala se za budućeg cara Rusije Petra III, zahvaljujući dogovoru između Jelisavete Petrovne, ćerke Petra II, cara nemačke Fridriha II i ambasadora Fon Mardefelda. Jedna od deviza Fridriha II bila je "uglaviti se" - da bi dobio iskrenu neutralnost ruske carice, on se latio da njenom nećaku pribavi verenicu, po mogućnosti kćer jednog od osrednjih prinčeva Nemačke". Pre toga, Luj DžV, kralj Francuske, odbio je, loše savetovan, da ponudi devojku iz svoje kuće.

Cvetovi krina po svoj prilici su strahovali od kandži dvoglavog orla. Katarinin muž Petar III imao je nesrećno detinjstvo. Bio je siroče, bez majke od rođenja, bez oca, već u svojoj jedanaestoj godini; poveren je na vaspitavanje svom stricu Adolfu Fridrihu, budućem kralju Švedske. Pre sklapanja braka sa Sofijom, preležao je boginje koje su unakazile njegovo lice, tako da je, kod buduće carice Ruske imperije, izazivao trajnu zgađenost.

Godine 1754. rođen je njihov sin Pavle, a već 11. juna 1762. g. Katarina će, uz pomoć garde, izvršiti državni udar i zbaciti Petra III sa prestola. Uzrok državnog udara bilo je neuravnoteženo, gotovo ludačko ponašanje Petra III; psihotični kralj je često javno demonstrirao svoje sadističke sklonosti. Dana 18. juna iste godine likvidirao ga je general Aleksej Orlov, a Sofija je stupila na presto kao carica Katarina II.

Na dan sinovljeve svadbe, Katarina je podrobno informisana o Pugačovljevim rovarenjima. Ovaj donski kozak, nepismen i grub, ali obdaren magičnim moćima, uspeo je da se predstavi kao vaskrsli car Petar III, ustreptao, srdit i spreman da sačeka trenutak odmazde. Opsenivši na hiljade kozaka, seljaka i radnika, on je započeo da propoveda krstaški rat protiv državne vlasti. Pobuna se, kao požar, proširila kroz donje Povolžje i Uralsku oblast. Uspeh Pugačovljevog pokreta apokalipse znak je opšte bede u kojoj je živela velika većina žitelja Rusije. Poreski obveznici i kulučari bili su do srži isceđeni, posle ratova sa Poljskom i Turskom. Ulje na vatru dolila je i Katarinina odluka da ukine autonomiju kozaka, iako je stanje radnika u fabrikama naoružanja i u uralskim rudnicima bilo očajno. Carski monopoli bezumno opterećuju stanovništvo prisiljeno da živi od lova na kečige. Sem toga i provincijski gubernatori nameću velike globe; ovaj činovnički sloj traži svoj deo iznad zahteva centralne vlasti.

Beda širokih narodnih masa je ogromna, a njihova mašta je raspaljena Jemeljanovim vatrenim govorima i, ustanak je podignut, a prevodi ga Pugačov, vaskrsli ruski car! On je poveo protiv Katarine na hiljade kozaka, radnika rudara, seljaka, odbeglih robova; bratiji se ubrzo pridružuju azijske horde: Kalmici, Baškirci i Tunguzi. Svi oni su stali pod Jemeljanovu zastavu - on je bio njihov spasilac i oni će pokušati da oteraju germansku uzurpatorku i sataninu kćer, uzročnika svih njihovih zala; cilj je stvaranje kozačke kraljevine zamišljene kao pravi zemaljski raj. Na poziv svog vaskrslog papaše, od ovih potlačenih bandi, izrastao je čitav društvenooslobodilački pokret sa istaknutim jasnim ciljem obaranja postojeće vlasti. Pugačovljev značaj je bio, za svakoga što je umeo jasno da sagleda stvari, isto tako ozbiljan koliko i sama njegova akcija.

Uzalud mu je Katarina umanjivala važnost, uzalud je govorila Volteru, šegačeći se, o junačkim podvizima markiza Pugačova, zalud je odbijala da prizna da se ovde radi o vojnoj pretnji, o pobuni; iako se ona pretvarala u pravu bujicu, što je nezaustavljivo narastala pretivši da probije nasipe. Ipak, zabrinula se videvši neke svoje podanike kako hrle za varalicom, kako se okupljaju pod zastavu Petra III, da je zbace s prestola.

Vršeći dalja ispitivanja ploče, geolog Malahov je otkrio stenovite pejzaže što su, u svom dnu, skrivali reč "tavatu". Naučnik je brzo shvatio da se radi o Tavatuu, jezeru u blizini Sverdlovska. Stene, prikazane na kamenoj slici, veoma su ličile na litice nedaleko od reke Čusovaje. A ono, najčudnovatije od svega tek je čekalo Malahova - na jednoj o tih stena jasno je pročitao reč blago! Eto u čemu se sastojala umetnikava tajanstvenost: malahitska ploča nije bila ništa drugo do šifrovano uputstvo za mesto na kom je Pugačov sakrio zlato i druge dragocenosti. Tako je profesor geologije, igrom slučaja, postao lovac na blago. Naravno, ne radi lične koristi, već potaknut naučnom radoznalošću i željom da potvrdi hipotezu izniklu iz crteža na malahitskoj ploči.

Sledeći posao vrednog i upornog Malahova bilo je izvlačenje dokumenata Pugačovljevog štaba sačuvanih u sverdlovskim arhivima. Izgledalo je, a prvi utisci ne pružaju nikakav povod u korist hipoteze o blagu: dokumenti nisu spominjali bilo kakve velike novčane sume, niti dragocenosti. Ali pitao se profesor, zašto se ne bi moglo pretpostaviti da vaskrsli car, seljak i domaćin, osvajajući neke rezerve, nije poželeo da za sebe obezbedi neku vrstu neprikosnovene zalihe zlatnika i srebrnjaka kao i koječega drugog, vrednog, da ima za crne dane? Naravno da podaci o ličnoj riznici aveti - imperatora neće dospeti na listove zvanične dokumentacije... A afera Pugačov, pugačovština, izvrgla se u krvavu pobunu. Buntovnici su prosto istrebljivali plemiće, grofove, velike i male kneževe, pustošeći i paleći, u krvavom ognju, njihova imanja i dvorove. General Kar, koji je dobio zadatak da uguši ustanak, trpeo je poraz za porazom.

(Nastaviće se)