U SUDNICI jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine, teklo je veoma neobično suđenje. Optuženi je bio "princ pesnika" Pol Verlen, a optužba je glasila: pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izveštaj da je Pol Verlen bio aktivni učesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv "princa", mogao je samo bespomoćno da sluša optužbu i naslućuje nimalo blagu presudu.

Među radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladić koga je Verlen, u besanim noćima u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se sećao večeri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio šesnaestogodišnji dečak i predstavio se: "Ja sam Artur Rembo".

Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama "Pijani brod" i oduševljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen, iznenađen dečakovim talentom, pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u Grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseći samo breme sivih provincijskih dana.

Verlen je živeo skromno. Radio je posao činovnika u opštini, a povremeno obilazio pesničke salone i kafane. Imao je 26 godina, suprugu i prošlost običnog građanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik čiju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomoću prijatelja književnika iz jedne kafane ušao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je ubrzo izdao časopis "Umetnost" oko koga se okupila grupa pesnika koju su nazivali parnasovci. U to doba Verlen je objavio, bez velikog odjeka kod čitalačke publike, zbirku pesama "Galantne svečanosti". I tada je u njegov život kao vihor ušao mladi Rembo. Verlenovi prijatelji su ga dočekali srdačno i obasuli pohvalama. Slavni Viktor Igo naziva ga dete-Šekspir.

OČARAN SVETLIMA PARIZA GENIJALNI dečak Artur Rembo, nesrećan i neshvaćen u palanačkoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokušaja, najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim dečačkim snovima Pariz je bio čudesan grad u kome su ga očekivali slava, prijateljstvo čuvenih ljudi, boemija, sloboda... Tu je bio i Verlen, spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Čitajući Verlenova dela, naslutio je duhovnu srodnost i pokušao da mu se približi. Ali umesto razbarušenog boema, kako je očekivao, upoznao je tihog i darovitog čoveka.

Zanesen uspehom, mladi provincijalac obilazi boemska sastajališta, salone, pozorišne premijere, opija se, puši hašiš... Rembo je oduvek čeznuo za potpunom slobodom, želeo je da ruši malograđanske konvencije i prilagodi život svojim normama. Ista želja, samo pritajena, postojala je i kod Verlena. Sada je u društvu čoveka srodnih shvatanja ta želja isplivala na površinu. Njegov miran i prividno idiličan život se ruši.

Verlenovo i Remboovo prijateljstvo, iz dana u dan, bivalo je sve intimnije. Godine 1877. dva pesnika napuštaju Pariz i beže na drugu obalu Lamanša u London. U velikom gradu na Temzi bili su sami i srećni. U Londonu je Verlen završio "Romansu bez reči". Ali njihovo prijateljstvo je bilo narušeno. Posle jedne svađe, Rembo ostavlja bolesnog Verlena i odlazi iz Londona.

Neočekivani rastanak nije i kraj njihovog drugovanja. Posle nekoliko meseci sreću se u Briselu. Nastavili su da se svađaju i opijaju po briselskim krčmama. Njihova veza, iz dana u dan, bivala je sve burnija, da bi dostigla kulminaciju Verlenovim pucanjem u Remboa. Na sreću, Rembo je ranjen samo u ruku, ali je to bilo dovoljno da uhapse Verlena.

Optužen je za pokušaj ubistva. Posle saslušanja nekoliko svedoka, priključena je i optužba za protivprirodni blud. Bilo je uzaludno objašnjavati sudijama da su on i Rembo pokušali da ostvare apsolutnu slobodu i prijateljstvo. Briselski sud je osudio "princa pesnika" na dve godine robije. Odležao je 18 meseci, i to vreme ispunio čitanjem, pisanjem i učenjem engleskog jezika. U časovima očaja i depresije pisao je Dostojevskom, koji je nekada bio zatvorenik u Sibiru. Januara 1875. godine izašao je iz zatvora.

I dok autor "Galantnih svečanosti" i dalje piše, Rembo je zauvek napustio poeziju. Pucanj u Remboa je, ipak, bio pucanj u srce. Verlen i nesređen život zauvek su potopili autora "Pijanog broda". Iza njega je ostala legenda o genijalnom dečaku koji je svojom poezijom nadvisio stvaralaštvo mnogih pesnika.

Godine 1881. Verlen je objavio novu knjigu pesama "Mudrost", koja mu je donela slavu. Istovremeno je njegov privatan život bio težak. Pokušavao je da nađe zamenu za Remboa u jednom mladom seljaku iz Ardena. I njegov pokušaj da živi od pisanja i izdavanja nije uspeo. Ubrzo je ponovo dospeo u zatvor. Njegov sukob sa majkom završio se burno - udario je svoju majku. Sud ga je osudio na mesec zatvora. Verlenov pad je sve veći, dane provodi u kafanama i bolnicama. Jadni Lelijan, kako je sebe nazivao, gubio je zdravlje, bistrinu duha, veštinu pisanja. Umro je 1896. godine usamljen i u bedi, kao i mnogi umetnici.

Kraj