Oskar Vajld, pisac koji je za kratko vreme doživeo vrhunac uspeha i totalni pad. Nekim piscima je tamnica značila početak književne karijere, nekima podstrek za rad, a za Oskara Vajlda bila je grobnica u kojoj su iskopneli i njegov dar i njegova snaga.

Godina 1892. za autora "Slike Dorijana Greja" bila je period velikog uspeha. Njegove drame i komedije izvode se na najvećim londonskim pozornicama, a o njegovim ekscentričnim ispadima pričaju se anegdote. Jedna od tih anegdota nastala je posle premijere komada "Lepeza ledi Vidermir".

Oduševljena publika uporno je tražila da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da se pojavi na pozornici. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigarom u ustima... Oduševljenoj publici kaže sa ironičnim osmehom: "Gospođe i gospodo, možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali meni se čini da je nekorektno i to što vi meni smetate da pušim."

Nastavio je da priča arogantno i nemarno. Publika je prihvatala svaki hir omiljenog pisca i aplaudirala. Vajld se smeškao, ne sluteći da će ga isti ljudi obasuti pogrdama i potpuno uništiti. Hir mase? Kazna za odstupanje od uobičajenih društvenih normi.

Iste godine Vajld je upoznao aristokratu i pesnika Alfreda Daglasa. Mladi lord je bio izuzetno lep, obrazovan i šarmantan. Nešto neobično se dogodilo sa piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama.

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Svako ko bi im se suprotstavio bio je kažnjen opštom osudom koju je masa u takvim prilikama nemilosrdno izricala. Saznavši za vezu svog sina i Vajlda, stari lord Daglas, nekadašnji piščev prijatelj, javno ga je uvredio i optužio. Vajld na uvredu odgovara tužbom londonskom sudu. Ali tužba se ubrzo pretvara u optužbu.

GLUPI NAJBOLJE PROLAZE MOŽDA je Oskar Vajld najbolje objasnio svoju tragediju. U čuvenom delu "Slika Dorijana Greja" piše: "Oko svake telesne i duhovne izuzetnosti lebdi zla kob, neka vrsta zle kobi koja, izgleda, kroz istoriju prati pogrešne korake kraljeva. Bolje je razlikovati se od svojih bližnjih. U ovom svetu najbolje prolaze prosečni i glupi. Oni mogu mirno da sede i bezbrižno posmatraju igru. Ako ne znaju ništa o pobedi, oni su bar pošteđeni saznanja o porazu. Svi ćemo ispaštati zbog onoga što su nam bogovi dali, strašno ispaštati: zbog svog položaja i bogatstva, zbog svoje pameti, takve kakva je, zbog svoje umetnosti, bilo šta da ona vredi, zbog svoje lepote..."

Prijatelji, rođaci i poznanici, sluteći tragičan rasplet ovog suđenja, predlagali su mu da beži iz Engleske. Kažu da je pisac odbio njihov predlog samouvereno izjavljujući: "Ne mogu odoleti želji da postanem robijaš." I želja mu je uskoro ispunjena. Izveden je pred sud i optužen za povredu javnog morala i protivprirodni blud. Na sudu je, po svom običaju, bio drzak i arogantan. Zanesen slavom i uspehom nije verovao da mu se nešto ozbiljno može dogoditi. Sa njegovog suđenja sačuvana su ova sećanja.

Pročitali su jedno previše intimno i lascivno Vajldovo pismo upućeno mladom lordu Daglasu. Sudija je pitao slavnog pisca:

- Da li ste vi obično ovako pisali lordu Daglasu?

- Nikako, pa ni ja ne bih mogao pisati takva pisma svaki dan.

Za neki nemoralan spis je utvrđeno da mu nije pripadao. Sudija ga je pitao:

- Priznajete li bar da je ovo nemoralno? Pisac je odgovorio: - Još gore. Priznajem da je rđavo napisano. Kada su ga pitali šta misli o Bogu, čuli su ovu izjavu: - Rekoh da će svet brzo propasti, jer polovina čovečanstva veruje u Boga, a druga polovina ne veruje više u mene.

Sud, razgnevljen njegovim drskim ponašanjem, osudio ga je na dve godine robije, kao i da mu se sva imovina rasproda na licitaciji. Njegova supruga je, sa njihovim sinovima, pobegla iz Engleske. Prijatelji, kao što često biva u takvim situacijama, napustili su ga i zaboravili. I publika više nije bila naklonjena slavnom piscu. Drame, do tada rado gledane, skinute su sa repertoara svih pozorišta. Izdavači se više nisu interesovali za njegove knjige.

Čuveni roman "Slika Dorijana Greja" objavljen je ponovo tek 1928. godine. Njegova književna i društvena karijera bila je zapečaćena. Život se poigrao sa Oskarom Vajldom na najsuroviji način: iz sjaja i slave pao je u najdublju bedu i sramotu.

Maja 1895. godine Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Svoje elegantno odelo, svilene košulje i prsluke, cvet na reveru, zamenio je prljavim robijaškim odelom broj 33. Oduzeli su mu sve, ali najdragocenije, njegov književni dar, niko mu nije mogao oduzeti. U tami i samoći Vajld je napisao svoje čuveno delo "De profundis". Delo je posvetio mladom lordu Daglasu, prema kome je još gajio nežna osećanja. "De profundis" je objavljen tek nekoliko godina posle piščeve smrti.

Dok je Vajld ležao u tamnici, francuski književnici su pokušali da ga rehabilituju. U više pariskih časopisa objavljeni su polemički članci, organizovana su predavanja o zatočenom piscu, nekoliko njegovih komada je prikazano na pariskim pozornicama. Ali hladne engleske puritance nimalo nije tronula francuska sentimentalnost.

O svojim sunarodnicima Vajld je napisao u eseju "Duše čoveka u socijalizmu": "Ne postoji pravi pesnik ili prozaista u ovom stoleću kojem britanska publika svečano nije dodelila diplomu nemorala. Te diplome kod nas praktično igraju ulogu onoga što je u Francuskoj formalno priznanje Akademije književnosti."

(Nastaviće se)