KONTRA: Zemunski plan

PROŠLE nedelje smo imali čast da u svečanoj sali Zemunske gimnazije, pre diskusije na temu „Uticaj popularne kulture na sistem vrednosti“, odgledamo izvrsnu predstavu, koju su postavili i odglumili pripadnici dramske sekcije te škole. Nakon uvodnih stihova „Velkam tu Srbija“, ređale su se tragikomične slike ovdašnje svakodnevnice, uznemirujuće precizno odabrane i smirujuće zabavno iskarikirane, kako i priliči prepametnoj i prerano sazreloj omladini ovog bolesnog doba.

Kao učesnik prethodnih sindikalnih druženja sa srednjoškolcima, počeo sam lagano da se navikavam na pomešana osećanja koja njihova situacija izaziva u meni. Sa jedne strane se iznova oduševljavam stepenom zrelosti koji demonstriraju, kako samim izborom tema za razmišljanje i raspravu, tako i načinom na koji diskutuju o njima. Dok se, sa druge strane, uvek snuždim što upravo ta zrelost svedoči o nepravednom preranom lišavanju doze bezbrižnosti, kojom je čak i detinjstvo u precenjenim vazdušnim đonovima, na nišanu siledžija-otimača i interventnih brđana, odisalo.

U mojoj srednjoj školi, i pored ratova i sankcija, nismo tako znalački bistrili teme: korupcije, (lažnog) patriotizma, narkomanije, nasilja u porodici, polnih bolesti, neželjenih trudnoća, abortusa... Nije nas gušila količina digitalnih „prijateljstava“ i „pratilaca“, kao ni suštinsko otuđenje koje ih u stopu sledi. I bez opterećivanja materijalnim smo sticali prva tinejdžerska iskustva: lude kućne žurke, prva pijanstva, prve ljubavi... Prelazili smo asfaltne kilometre bez: muke, dobrih kola, benzina, love za taksi, čak i bus plus; usput spaljujući kalorije, tako da nam sva aerobna skalamerija preskupih „fitnes centara“, ni svi preparati metro ere nisu bili potrebni. Uprkos svemu, imali smo dve ključne, danas očigledno najdeficitarnije, stvari: 1) sposobnost nalaženja sreće u „malim stvarima“ i 2) nadu da će biti bolje.

Koliko smo se onda razočarali dolaskom novog veka i toliko priželjkivane „demokratije“, kad smo - kao roditelji, stariji rođaci i iskusnija ekipa iz kraja - na nedužne sledbenike naših stopa preneli nezapamćenu količinu frustracije i presudno doprineli kreiranju haotičnog jajarski-sebično-stranačko-egocentričnog okruženja u kojem stasavaju? Iako sam odavno zaokupiran takvim viđenjem stanja stvari i nastojanjem delovanja naspram istog, kao kanta ledene vode me je zapljusnula finalna scena, u kojoj se jedan od protagonista obraća publici iskrenim povikom (parafraziraću): „Šta je, bre, ovo? Terate me da učim, da radim, da volim, da budem dobar...A šta je onda ovo!?“

Ne zavaravajmo se! Tinejdžeri sa lakoćom prepoznaju licemerje verbalizma, serviranog od osnovnog nivoa porodice do najviših zakonodavnih nivoa. Iz groznih rupa u njegovoj konstrukciji dopire smrtonosni miris laži. Ali, i pored sveprisutnog smrada raspadanja, mnogi odbijaju da odustanu od: učenja, rada, Ljubavi i Dobrote. Oni iskreno vape za ispravkama opšte poznatih izopačenih praksi. Hitro obavljanje tog posla - koje zahtevaju budući profesori, lekari, čuvari i stariji drugari naše dece - čini mi se jedinim valjanim planom za budućnost.