VLADO Dapčević je predratni komunista, učesnik NOR-a, koji je zbog nediscipline već isključivan iz partije. Posle rata je postavljen za nastavnika u Višoj partijskoj školi, a potom 1947. za načelnika Uprave Jugoslovenske armije za agitaciju i propagandu.

Posle Rezolucije IB i Petog kongresa, pukovnik Vlado Dapčević i generali Arso Jovanović i Branko Kađa Petričević, pod izgovorom da idu u lov, navodno su pokušali da prebegnu preko rumunske granice i u noći između 11. i 12. avgusta 1948. naleteli na zasedu u kojoj su stradali Arso Jovanović i njihov vodič. Petričević je uhapšen narednog dana, dok je Dapčević lišen slobode tek 2. septembra kod Subotice, prilikom pokušaja bega preko mađarske granice.

Suđenje je održano gotovo dve godine kasnije, 1-4. juna 1950, pred Vojnim sudom u Beogradu. Vojni tužilac Ilija Kostić teretio ih je da su radili na razbijanju jedinstva i odbrambene moći Armije, te da su izdali domovinu i pogazili "zakletvu vernosti narodu i vrhovnom komandantu" ilegalno organizujući grupu izdajnika, s namerom da se silom i uz intervenciju strane države zbace vrhovni organi narodne vlasti FNRJ. Osuđen je na 20 godina zatvora, a odležao je osam godina do amnestije 1956.

Kaznu je služio u Zabeli, Staroj Gradiški i, na kraju, na Golom otoku. Nije ga slomila ni zloglasna Petrova rupa, gde su ga nemilice tukli revidirci.

Po izlasku s robije zaposlio se u UFUS-u (Udruženju filmskih umetnika Srbije), gde je ostao do 1958, kada je prebegao u Albaniju, da bi preko Rumunije završio u Moskvi. Zbog navodnog sovjetskog "oportunizma" seli se u Kinu, zatim u Belgiju, i planira odlazak na Kubu. Jugoslovenska služba je već početkom sedamdesetih poslala operativca Slobodana Mitrića da ga prati i likvidira. Međutim, on je akciju otkrio Dapčeviću.

SPISAK ODGOVORNIH ISTRAGA o ubijenima naglo je prekinuta. Blagoje Tasić, okružni tužilac, obustavlja istragu, a predsednik suda Tomislav Đurđević na dosije "Kri -117/75" stavlja oznaku "strogo poverljivo". Kasnije se u literaturi i iskazima kao odgovorni operativci za smrt ove dvojice navode Luka Banović iz Beograda, načelnik SDB, Silvio Gorenc iz Krškog i Draško Jurišić iz Splita i još osmorica pripadnika Službe državne bezbednosti iz rumunske DIE.

Drugi put je uhapšen 8. avgusta 1975, posle skandaloznog kidnapovanja u Rumuniji, uz pomoć rumunske službe bezbednosti DIE (iako je Dapčević bio belgijski državljanin). Za dobijanje pomoći pri hvatanju Dapčevića trebalo je da Jugosloveni, navodno, u Beograd dovedu i izruče rumunskog disidenta F. Bradeskua koji je živeo u Parizu, što se nije desilo, jer je ovaj posumnjao i nije došao u Beograd.

Bivši prvi čovek DIE Paćepa, koji je polovinom osamdesetih prebegao u SAD, navodi konkretan razgovor Tito-Čaušesku 1973: "Tražim od vas, druže Čaušesku, da ga namamite u Rumuniju, uhapsite i u tajnosti predate nama. Na taj način bih vam postao večiti dužnik. Banović i Gorenc su spremni i sposobni da za vas sve organizuju na Zapadu. Ne biste morali ni prstom da mrdnete."

Čaušesku je, međutim, bio izričit: "Neka vaša obaveštajna služba namami Dapčevića u Rumuniju i u tajnosti ga prebaci u Beograd. Zažmuriću na oba oka. Ali ne želim sam da prljam ruke Dapčevićem."

Dalje se navodi da su već 30. jula 1975. u Bukurešt stigli Silvio Gorenc i Draško Jurišić sa ekipom operativaca da organizuju kidnapovanje Vlada Dapčevića. U akciji su, prema navodima Paćepe, učestvovala šestorica operativac SDB i devetorica iz DIE.

Dapčević je, iako upozoren da se radi o klopci rumunske službe, ipak došao u Bukurešt u pratnji svog poznanika iz Brisela Đoke Stojanovića i odseo u hotelu "Dorobanti". Razlog dolaska bila je poseta ratnim drugovima i istomišljenicima, odbeglim ibeovcima Đorđu i Svetislavu Markuševu i Aleksandru Opojeviću, koji su živeli u Bukureštu od bekstva posle 1948.

Poseta Opojeviću je trajala od popodnevnih do kasnih večernjih časova, a potom je Opojević krenuo da isprati goste do hotela. Oko ponoći 8-9. avgusta 1975. u hotelu je izvršeno kidnapovanje i tom prilikom su poginula dvojica pratilaca - Aleksandar Opojević i Đoka Stojanović, dok je Dapčević onesvešćen.

Prema pisanju Paćepe, Opojević i Stojanović su likvidirani u liftu hotela "Dorobanti" zbog nevremena i jake kiše, a tom prilikom je došlo i do "neplanirane prekomerne upotrebe sile" usled nepredviđenih okolnosti. Opojević je bio na mestu mrtav, dok je teško ranjeni Stojanović kasnije preminuo. Isti izvor navodi kako je Čaušesku bio neobično ljut zbog moguće reakcije zapadnog javnog mnjenja, jer je od početka sedamdesetih ulagao napore da sebe poput Tita prikaže kao liberalnog komunistu. Njihova tela su izbačena po prelasku granice u atar sela Begejci, da bi ih zatim pokrajinska policija i DB tajno sahranili kao N. N. lica na Tomaševačkom groblju i po nalogu viših instanci zataškala stvar.

Vlado Dapčević je o svom hapšenju u Bukureštu govorio po izlasku iz zatvora: "Poslednje veče nas je Aleksandar Opojević pozvao na večeru. Bilo nas je četvorica: domaćin, Markušev, Stojanović i ja. Oko jedanaest sati krenuli smo u hotel. Odmah smo primetili da nas prati jedan beli automobil. Kad smo stigli u hotel ’Dorobanti’, oko liftova je stajalo 20 ljudi. Na recepciji nije bilo ključa, pa su nam dali rezervni. Ostavio sam onu dvojicu nasred sobe i krenuo do recepcije da zakažem buđenje. Kad sam se okrenuo njih dvojice nije bilo. Uđoh u lift, za mnom gomila ljudi. Kad sam izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna koliko ljudi - pljuštali su udarci sa svih strana. Bile su mi vezane i ruke i noge. Kao paket! Uz to, jedan mi je držao palicu u ustima. Odvezli su me u neku vilu okruženu baštom, a kroz trepavice sam video da nose i Opojevića i Stojanovića. Probudio sam se sutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru u jednoj ćeliji u suterenu..."

(Nastaviće se)