JOŠ tokom 1968. J. B. Tito je u svojim javnim istupima pozivao da se odvoji “žito od kukolja” i da se sa univerziteta eliminišu profesori koji “kvare omladinu”. U vreme obračuna s nacionalizmom krajem 1971. je još eksplicitnije naglasio: “Što smo mi do sada učinili. Nismo makli ni jednog čovjeka. Na Beogradskom univerzitetu tačno smo znali ko je izazvao i ko je bio protagonista poznatih nemira studenata. To je bilo poznato i ipak su ti ljudi ostali tamo. To su pojedinci, nama tuđi, uglavnom prozapadni...”
Rektor Beogradskog univerziteta Dragiša Ivanović je upozorio: “Mnogi od sadašnjih profesora Filozofskog fakulteta nisu uspeli da se afirmišu na naučnom planu, pa su se zbog toga preorijentisali na politiku i to, ne na bilo kakvu već na krajnje sumnjivu politiku. Većinu današnjih bundžija svojevremeno smo poslali u neke zapadnoevropske zemlje. Tamo su oni otišli kao komunisti, a vratili se sa idejama koje nikakve veze nemaju sa našom ideologijom”.
Slične tvrdnje Tito je ponovio godinu dana kasnije u uvodnom govoru političkom aktivu Srbije (oktobar 1972), gde se još jednom požalio da se nije dovoljno učinilo na obračunu s neprijateljima na Univerzitetu. Ovog puta je bio još konkretniji, što je značilo da se sprema i konkretna akcija:
NEPRIJATELJ NE SPAVA NA status fakuleta i drugih kulturnih ustanova skrenuo je posebno pažnju Draža Marković: “Prema tome netačna je ocena Sekretarijata Centralnog komiteta - da neprijatelj nema institucije. Šta je Filozofski fakultet u Beogradu, šta su drugi filozofski fakulteti? Ja bih čak rekao da neprijatelj u oblasti kulture ima više legalnih institucija nego mi. Šta je časopis “Filosofija”, šta je Srpska književna zadruga, šta su monopoli u žirijima, u kulturnoj i izdavačkoj politici?

“Godinama ja govorim da na beogradskom, kao i na zagrebačkom i nekim drugim univerzitetima ima profesora koji uzgajaju našu omladinu koja će, ako bi se to produžilo, sutra biti apsolutno tuđa našem socijalističkom razvitku. I govorio sam da mi takve profesore moramo pozvati na odgovornost i onemogućiti da predaju na Univerzitetima. Do danas ja nisam ništa postigao. Otvoreno sam rekao o kojim ljudima se radi i danas ovdje imamo spisak njihovih imena...”
Sutradan po njegovom govoru, lista sumnjivih profesora sa Beogradskog univerziteta osvanula je u štampi.
Profesorima i saradnicima Skupština Univerziteta propisala je novembra 1973. da, ukoliko žele da ostanu “u nastavnoj i javnoj funkciji, prihvataju program i politiku SK i njegovu vodeću ulogu u razvitku društva”, što je nametnuto putem samoupravnih sporazuma.
Na spisku nepodobnih na Filozofskom fakultetu kao “najreakcionarnijoj ustanovi”, našli su se Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović, Zagorka Pešić-Golubović, Miladin Životić, Trivo Inđić i Nebojša Popov. Protiv afirmisanja “moralno-političke podobnosti” i rušenja autonomije univerziteta izjasnio se Savez studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, a podršku profesorima pružili su i članovi odbora Korčulanske letnje škole i redakcije “Praksisa”. Sve ove institucije do kraja 1974. biće praktično ukinute.
Represija prema kritički nastrojenim profesorima išla je, u suštini, na tri nivoa: “partijskom” (partijski organi), “samoupravnom” (Univerzitet) i “državnom” (Služba bezbednosti i sudovi). Zanimljivo ja da prvi pokušaj izbacivanja dvojice “markiranih” asistenata T. Inđića i N. Popova nije uspeo u redovnom postupku, jer je Nastavno-naučno veće izglasalo pozitivne referate i pored raznih pritisaka. U nepotpisanom Obrazloženju za ocenu o moralno-političkoj nepodobnosti koje se našlo pred Skupštinom Univerziteta, između ostalog, tvrdi se (uz pozive na spise V. Sutlića, M. Filipovića i M. Popovića) da ova grupa “usvaja falsifikat zapadne antikomunističke propagande, stav o idolatriji harizmatske vlasti”, pripisuje podstrekivanje “militantne ekstremističke grupe studenata” ...
NA UDARUProfesori Filozofskog fakulteta u Beogradu snimljeni na izletu: sleva Dragoljub Mićunović, Zagorka Golubović, Zdravko Kučinar, Vojislav Stojanović, Danilo Udovički, Mihailo Marković, Nikola Rot, Svetozar Stojanović, u donjem redu Ljubomir Tadić i Nebojša Popov.

Fakultetska komisija na osnovu analize radova nije utvrdila nikakvu krivicu profesora, što je većinom glasova usvojio i Savet Filozofskog fakulteta (5. jula 1974). Tada su se uključile državne institucije. Izmenom Zakona o visokom školstvu i stručnim udruženjima uskraćeno je delegiranje predstavnika u savete fakulteta i uveden jedan nov institut u radne odnose - “stavljanje na raspoloženje” i pojačan politički pritisak na nastavni kolektiv i nepodobne profesore.
U kontaktima i prepisci sa političkim rukovodstvom (D. Markovićem, Ž. Vasiljevićem, D. Tešićem i D. Gligorijevićem) profesori su pristajali “da se povuku”, nudeći tri uslova: obustavljanje represije prema studentima koji su branili integritet fakulteta (suđenje Ljubljanskoj četvorci i dr), obustavljanje kršenja građanskih i samoupravnih prava fakultetske zajednice i nesmetan rad naučno-istraživačkih instituta Filozofskog fakulteta.
U izveštaju SDB iz 1975. kaže se da “Mihailo Marković ovih dana u svojim predavanjima na Univerzitetu u Bredfordu (Engleska) ponovo napada naše samoupravno uređenje i socijalizam kao poredak”. U izveštajima se konstatuje da članovi “beogradske osmorke” slobodno putuju po inostranstvu i tamo iznose svoje “neprijateljske stavove” - Svetozar Stojanović u SAD, Mihailo Marković i Dragoljub Mićunović u Veliku Britaniju, Zagorka Golubović u Francusku, a Veljko Rus iz Ljubljane u Kanadu.

KNJIGA
Knjiga Srđana Cvetkovića može da se naruči na telefone 011/3398-248 i 065/8771-757.

(Nastaviće se)