Direktori traže azil

POLITIČKA procena je bila da je koncentracija kapitala u rukama tehnobirokratske vrhuške i njegovo nekontrolisano kretanje od strane političkih struktura bila opasna po sam sistem i monopol SKJ. Zbog toga su, počev od 21. sednice Predsedništva SKJ, preduzete odlučne akcije na otkrivanju i raščišćavanju ovih i drugih "negativnih pojava" i njihovih nosilaca u privrednim organizacijama i šire, na suzbijanju svih vidova neprijateljske i opozicione delatnosti.

Prema nepotpunim podacima za 1972. i 1973. nanesena je materijalna šteta privredi u vrednosti od oko 150 milijardi dinara. Tokom akcije protiv tehnomenadžera, iz zemlje je emigriralo oko 186 lica, uglavnom iz privrede, od čega čak 36 direktora sektora i preduzeća. U 1973. su organi unutrašnjih poslova postupili po 18.176 krivičnih dela iz oblasti privrednog kriminala (19. i 20. glava KZ), od čega na krivična dela protiv privrede otpada 6.272 (34,5 odsto), službene dužnosti 10.615 (58,4 odsto) i krivična dela pljačke i nesavesnog čuvanja društvene imovine 1.189 (7,1 odsto).

SDB je krajem 1974. "kontrolisala" oko 100 tehnomenadžera u zemlji i inostranstvu, dok je protiv pedesetak već pokrenut krivični postupak. Procenjivalo se u službi bezbednosti da u inostranstvu postoji oko 3.000 naših predstavništava u kojima je zaposlen određen broj "bezbednosno i kriminalno interesantnih lica", što je otežavalo obaveštajnu delatnost. Mnogi koji rade u predstavništvima jugoslovenskih firmi su osnovali svoje firme i preko rođaka i prijatelja poslovali s njima.

O. Azucki ima tri privatne firme u Lozani, koje obavljaju poslove za "Progres", dok Miroslav Pevec, savetnik za komercijalna pitanja u "Lesnini", navodno, ima otvorene firme "Meblo" u Minhenu i "Ango" u Milanu, koje drži preko svojih ćerki i drugih rođaka.

UoČena je mogućnost "organizovanog odliva kapitala u kontrarevolucionarne svrhe", gde se navodi slučaj Đ. Grubera iz "Agrokombinata" iz Beča, bivšeg službenika javne bezbednosti iz Zagreba, koji je, navodno, u kontaktu sa američkom ili engleskom službom i finansijski je pomagao maspok. Zatim, slučaj Bate Todorovića, koji je, navodno, bio u vezi sa V. Dapčevićem, preko S. Kovačevića, bivšeg direktora predstavništva "Agromakedonije". Uočena je slična aktivnost I. Trajkovića, "pročetnički orijentisanog" predstavnika "Agromakedonije" u Briselu, gde je radio sa "ekstremnim emigrantom Borom Blagojevićem".

Krajem 1974. podnet je izveštaj Predsedništvu SFRJ o "firmama koje krše društveni dogovor", među kojima je 11 iz Srbije, 12 iz Hrvatske, 15 iz Slovenije (među kojima i "Lesnina"), dve iz Bosne i Hercegovine, osam iz Makedonije, jedna iz Crne Gore i tri iz Vojvodine.

Priložen je spisak od 36 firmi Bate Todorovića u raznim zemljama - Grčka, Austrija, Nemačka, SSSR, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Iran, Liban i jedna u Pnom Penu. Upozorenje je imalo efekta jer je 88 firmi prekinulo poslovne odnose sa B. Todorovićem ("Rapid", "Univerzal", "Progres", JIK banka i mnoga druga spoljnotrgovinska preduzeća i banke, mahom pod kontrolom SDB).

Savezni sekretar je 25. juna 1974. uputio instruktivnu depešu svim republičkim i pokrajinskim sekretarima za unutrašnje poslove, kojom se traži preduzimanje još intenzivnijih mera i akcija organa unutrašnjih poslova i ostalih faktora "društvene samozaštite" u obračunu s neprijateljima koji deluju sa pozicija "podrivanja ekonomske osnovice društva". Na tom poslu uspostavljena je saradnja između SSUP-a i SSIP-a, Savezne devizne inspekcije, Saveznog sekretarijata za spoljnu trgovinu i Privredne komore Jugoslavije.

Dubljom obradom ove grupe od strane službe bezbednosti ustanovilo se da je tehnomenadžerija imala znatno razvijeniju aktivnost nego što se mislilo. Kao glavni nosioci označeni su Slobodan-Bata Todorović, vlasnik i suvlasnik više firmi u evropskim i prekomorskim zemljama i znatne količine finansijskog kapitala, Petar Basaraba, bivši generalni direktor Jugoslovenske investicione banke u Beogradu, Lazar Vračarić, bivši direktor preduzeća "Metalijum" u Zagrebu, Đorđe Anđelković, vlasnik firme "Sigma-komerc" u Beču, Lazar Janičić, bivši generalni direktor Odeljenja za devizno poslovanje Narodne banke Jugoslavije u Beogradu i drugi.

Navodi se da su institucije, u kojima su bili na čelu, stavili u službu inostranih privatnih firmi čiji su vlasnici ekonomski ili politički emigranti, da su se služili mitom, korupcijom i raznim poslovnim mahinacijama na ivici zakona. Nekim regionima nudili su povoljne kredite i na taj način zadobijali podršku određenih društveno-političkih faktora, a sve to na uštrb fiskalnih obaveza, dok su stvarnu korist imale firme iz inostranstva, preduzeća, grupe građana u zemlji i pojedinci.

U sinhronizovanoj akciji "Atina", koju je vodila međurepublička operativna grupa, utvrđeno je da postoji grupa koja podriva jugoslovensku privredu i kaže se da se grupa okoristila, upotrebom raznih "legalnih mogućnosti i šupljina u pravnom sistemu", što upućuje na moguću političku konotaciju ovog procesa. Do polovine 1975. povedena su četiri krivična procesa protiv 24 lica koja su ukazala na sumnjive poslove 48 većih spoljnotrgovinskih i drugih organizacija i 11 banaka sa inostranstvom.