PUČ je izveden u noći između 26. i 27. marta 1941. godine. Knez Pavle je bio na putu za Brdo kod Kranja. Uhapšen je u Zaprežiću kraj Brežica.

Doveden je u Beograd u Ministarstvo vojske, gde je morao da potpiše ostavku. To su učinila i druga dvojica namesnika i ministar Dvora Milan Antić. Zatim je knez odveden u Beli dvor i naređeno mu je da se spakuje. U ponoć tog dana morao je da napusti zemlju. Celu porodicu su ukrcali u voz na Topčiderskoj stanici i potom u Grčkoj predali Englezima. Iz Atine su zatim prebačeni u Egipat, a odatle u Keniju, u britansku internaciju.

Iz pisma Hjua Daltona, načelnika SOE (Odeljenje za specijalne operacije engleska tajne službe) za Jugoslaviju, upućenog iz Beograda 28. marta 1941. Vinstonu Čerčilu, saznajemo detalje engleske akcije:

Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od 16 miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac.

Blagodareći ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila osovine (kao što su Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke i Trifunović iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da se pruži otpor. U stvari, iz trećeg priloga će vam biti jasno da je puč u velikoj meri Trifunovićevo delo, a da je stvarnu političku podršku izvan stare Vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka - glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku.”

Trifunović, o kome je reč u izveštaju engleskog agenta je Ilije Trifunovića Birčanina (Topola, 1877. - Split, 3. februar 1943), bio je srpski četnički vojvoda, a četničkom pokretu se pridružio 1906, kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću, i vodio gerilske akcije po Skopskoj crnoj gori kao komita.

U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsednik Udruženja srpskih četnika ”Petar Mrkonjić” za kralja i otadžbinu, a od 1932. je predsednik organizacije Srpska narodna odbrana. Bio je od 1934. predsednik Udruženja starih četnika.

GREŠKA NA VEZAMAU VREME puča desio se problem sa telefonskim vezama, jer je od dva kabla samo jedan bio presečen. To je otkrio jedan od oficira-zaverenika kada je ušao u Drinčićevu kancelariju. Telefon je zazvonio u trenutku kada je oficir ulazio. Podigao je slušalicu i ustanovio da je na vezi komandant Žandarmerije koji je pozvao svoga kolegu upravnika grada da ga pita zašto se tenkovi kreću ulicama. Oficir mu je odgovorio da je to samo mera predostrožnosti i da slobodno nastavi da spava.

Evo izveštaja britanskog agenta Mastersona:

U vezi sa izvedenim pučem, danas sam dobio sledeće informacije: Radoje Knežević, profesor iz Beograda, član Izvršnog odbora Demokratske stranke, sa kojim sam, otprilike pre šest nedelja razgovarao o mogućnosti širenja propagande, izgleda da je razgovarao sa generalom Mirkovićem i tom prilikom mu predložio ideju o izvođenju puča. Pošto su tu ideju detaljno proučili, dogovorili su se da predlože generalu Simoviću da preuzme rukovodeću ulogu u poduhvatu. On je na to pristao. General Mirković i profesor Radoje Knežević su se tada obratili generalu Iliću. I on je pristao.

Radoje Knežević ima mlađeg brata Žiku, majora po činu, koji je tada obavio razgovor sa mnogim kapetanima, majorima i potpukovnicima. Sa izuzetkom dvojice-trojice, svi su prihvatili igru. Na zemunskom aerodromu je bilo spremno 300 aviona, a 16 protivavionskih topova i svi tenkovi u Beogradu su bili spremni za akciju. Simović je izdao naređenje u dva sata ujutru, kada su napustili kasarne na čelu sa Žikom koji je bio na čelu svog konjičkog bataljona.

Odmah su zauzeli Ministarstvo vojske i Predsedništvo Vlade. General Mirković, Radoje Knežević i njihovi pomagači su se u vreme izvođenja ovih operacija nalazili u Zemunu. U 2.30 stiglo je obaveštenje da su svi vitalni punktovi zauzeti. U Upravi grada zatekli su upravnika grada kako spava. Probudili su ga i odmah uhapsili.

U četiri časa ujutru Žika je otišao kući kod Simovića, obavestio ga da je operacija izvedena i odveo ga u Ministarstvo vojske, gde su ga čekali general Mirković i Radoje Knežević. Tri hrvatska ministra su došla u Ministarstvo vojske kada ih je general Simović obavestio da udar nije izvršen protiv njih i da se položaj Hrvata neće menjati.

Na dan 26. marta 1941. zaverenici su saznali da je knez napustio Beograd i da je kralj sam u dvoru i da spava. U četiri sata ujutru general Ilić je pozvao komandanta Ljubljane i rekao mu da je naimenovan za ministra vojske, da je knez napustio Beograd i da će voz u kome se nalazi stići u njegovo područje negde oko šest sati ujutru. Njegova je dužnost da kneza izvuče iz voza po svaku cenu i da ga vrati u Beograd. Komandant Ljubljane je odgovorio da je razumeo naređenje i da će ga izvršiti.

General Simović je podneo listu sa imenima ličnosti koje namerava da pozove u Vladu. Na listi su bili, uglavnom, generali i neki mlađi civili. Knežević je savetovao ili da u Vladu uđu samo vojnici, ili samo civili. Smatrao je da u Vladu treba da uđu predstavnici svih političkih stranaka. General Simović se na kraju s tim složio, pocepao svoju listu i zamolio Kneževića da sastavi listu koja bi obezbedila saradnju svih političkih stranaka.”


(Nastaviće se)