JA, Pavle Karađorđević zaklinjem se da ću vladajućem kralju Petru II biti veran, da ću čuvati iznad svega jedinstvo naroda, nezavisnost države i celinu državne oblasti, da ću vladati po Ustavu i zemaljskim zakonima i da ću dobro naroda vazda pred očima imati - tako mi Bog pomogao.

To je tekst zakletve koju su namesnici izgovorili i potpisali u Narodnoj skupštini, 11. oktobra 1934. godine. Knez Pavle je još rekao:

"Hvala vam gospodo, na izrazima poverenja. Ja ću se starati da zaslužim to poverenje. Ja mislim da se nećete prevariti u meni."

Ovo su bili prvi trenuci namesništva. Knez Pavle je ispraćen ovacijama poslanika i senatora. Pri izlasku ga je masa građana pozdravljala skidanjem kapa i mahanjem uzvikujući: Živeo knez Pavle! Živela naša uzdanica! Živeo Pavle Karađorđević!

Iz dnevnika kneza Pavla može se videti da je tih prvih meseci posle preuzimanja namesničke dužnosti preživljavao teške dane. Svom prijatelju u Engleskoj Arčiju Balfuru piše 3. novembra i moli ga, ako se njemu šta dogodi (ako ga ubiju), da povede računa o Olgi i dečacima i kaže: "Poslednje tri nedelje moj život je pravi pakao i pravo je čudo kako sve to izdržavam."

KRALjICA MARIJA KUMA NA Blagovesti, 1936. godine, kneginja Olga je donela na svet devojčicu. Na krštenju dali su joj ime Jelisaveta. Kuma je bila kraljica Marija, supruga engleskog kralja Đorđa Petog, a kum, otac kneginje Olge - knez Nikola od Grčke i Danske.

U prvim mesecima 1935. godine u Jugoslaviji je jačao hrvatski terorizam, praštale su bombe na javnim mestima. Jedina radost za prvog namesnika bilo je svečano otvaranje Muzeja koji je poneo njegovo ime. Na predlog ministra prosvete vlada je izdala Uredbu 29. maja 1935. Istorijsko-umetnički muzej i Muzej savremene umetnosti spojeni su u Muzej kneza Pavla. Direktor muzeja je postao Milan Kašanin.

U junu je pala Jevtićeva vlada i knez Pavle je ponudio mandat Milanu Stojadinoviću.

Novi premijer i knez Pavle su zaključili da se versajski sistem u Evropi raspada i da je Nemačka, koja stvara novi poredak, postala realnost. Jugoslavija se našla u obavezi da se toj situaciji prilagodi i pronađe svoje mesto. Uoči formiranja Stojadinovićeve vlade u Beograd je stigao Herman Gering. Razgovarao je sa knezom namesnikom i uveravao ga da Nemačka nikada neće podržati mađarski revizionizam. Uveravao je da posle Anšlusa Jugoslaviji ne preti nikakva opasnost i da će Hitler, ako treba, dati pismene garancije.

ProŠlo je skoro dvadeset godina od kako su kod nas objavljene depeše i izveštaji engleskih diplomata o situaciji u Jugoslaviji i razgovorima Engleza sa knezom Pavlom. Engleska politika u Jugoslaviji je bila definisana još sredinom dvadesetih godina: igrati na kartu hrvatsko-srpskog antagonizma. Diplomata Hug Siton Vatson bio je i član SOE i svoju ulogu je odigrao podstrekavajući Hrvate protiv Srba. Ante Pavelić je zavrbovan da radi za Intelidžens servis već 1926. godine. S druge strane, u Beogradu su Englezi imali odlične kontakte sa knezom Pavlom koji ih je redovno obaveštavao o svojim problemima.

Iz objavljenih depeša Poslanstva u Beogradu, naročito u periodu 1939-1941, jasno se vidi koliko je iskrena bila želja kneza Pavla da u Britaniji ima kakav-takav siguran oslonac i koliko je bila perfidna engleska igra sa namerom da se žrtvuju Srbi. Knez je tačno predviđao razvoj događaja u Nemačkoj i stalno strahovao zbog Musolinijevih aspiracija. Kao retko koji naš državnik, knez Pavle je imao viziju i intuiciju tako neophodnu kada je reč o zaštiti narodnih interesa. Od Britanije je više puta tražio naoružanje i pomoć za kredit u SAD radi nabavke naoružanja za Jugoslovensku vojsku. Tražio je i da se poveća robna razmena između dve zemlje. Nikakvu satisfakciju nije dobio od Engleza.

Prilike na evropskoj sceni i Stojadinović su od Nemačke stvorile glavnog privrednog partnera Jugoslavije. To je, naravno, bilo riskantno, ali druge solucije nije bilo. Stojadinović je kasnije u svojim memoarima pisao da se knez u Londonu zauzimao da Velika Britanija postepeno preuzme prvo mesto u trgovini i privredi Jugoslavije, ali nije naišao na razumevanje. Knez je smatrao, realno ocenjujući položaj zemlje, da su dobri odnosi sa Berlinom garancija bezbednosti na polju politike protiv opasnog suseda Italije.

Doba regenetstva karakteriše aktivno uplitanje Engleske u unutrašnje poslove Jugoslavije. Englezi su od kneza Pavla tražili da se dovede Stojadinović, kao i da se Stojadinović skloni. Zadobivši poverenje tri srpske vladike, tražili su preko njih da se odbije Konkordat sa rimokatolicima, što im je uspelo i dovelo do "Krvave litije" u Beogradu. Napokon, knez Pavle je trpeo veliki pritisak iz Britanije da se po svaku cenu dogovori sa Hrvatima, što je rezultiralo sporazumom Cvetković - Maček.

A već sredinom 1940. godine, engleski poslanik u Beogradu dobija naređenje da se pripremi "rezervna opcija", što znači zavera za obaranje namesnika sa vlasti.

Knez Pavle je svoje dužnosti ispunjavao do detalja i obično bi krajem dana bio iscrpljen. U februaru 1935. pisao je gospođi Berenson: "Ja sad vodim naporan i težak život i imam veoma malo slobodnog vremena. Morao sam da se odreknem svega što volim i sad sam prinuđen da živim kao rob na galiji. Moj posao je, svakako, častan, ali i sami znate koliko smo malo mi sami zaslužni za uspeh ili odgovorni za neuspeh naših akcija. Bez podobre doze onoga što zovemo sreća, malo se šta može postići! Ovde je pravi Sibir, nikada dosad nisam video ovoliki sneg - strašno depresivno!"

(Nastaviće se)