POČETKOM avgusta 1924. godine, knez Pavle je dobio pismo od svog prijatelja Bernara Berensona. Već tada je Berenson uživao ugled kao vrstan poznavalac umetnosti. Postoji značajna prepiska njih dvojice, na engleskom. U pismu Berenson kaže da bi bio rad da se neko vreme posveti izučavanju fresaka u srpskim manastirima. Knez Pavle, oduševljen, ponudio mu je svu svoju pomoć.

Knez nema svoj dom i stanuje u južnoj Francuskoj, u Grasu, nedaleko od Azurne obale. Ubrzo, odnosi kneza Pavla i kralja Aleksandra su se poboljšali. Kralj je svom bratu od strica dozvolio da se nastani u jednoj vili kraj Bohinjskog jezera. Posle skoro dvogodišnjeg stranstvovanja, knez je stigao u Beograd. Kralj mu je pokazao svoj novi dedinjski dvor u izgradnji. Božić su proveli porodično i od te 1925. godine, baš kao što je bilo sve do tragedije 1934.

U januaru 1925. knez je predložio kralju Aleksandru da u Beogradu osnuje muzej moderne umetnosti. U početku, kralj nije verovao u tako nešto. Uputio ga je na ministra finansija.

HAPŠENJE SPAHA POČETKOM 1933. godine nastaje jedan politički manifest koji traži priznavanje narodnog suvereniteta i vraćanje na ustav iz 1918. Potpisnici su bili Antun Korošec, Mehmed Spaho i Vlatko Maček. Srpska radikalna stranka se pridružila. Kralj je naredio da se Spaho uhapsi, a Korošec i Maček su bili internirani. Kralj je napao i rimokatoličku crkvu.

Iz pisma Bernardu Berensonu saznajemo šta je posle bilo:

Predložio sam ministru da ću mu ja garantovati stvaranje jezgra galerije moderne umetnosti“, piše knez Pavle. „Znači, biće besplatno za državu. Oni treba samo da obezbede lepu zgradu. Odavno sam bacio oko na izvanredan turski konak iz 18. veka, s lepim amamom - okruglom prostorijom s kupolom i nišama koje bi bile odlične za statue. Odmah zam započeo akciju i pisao velikom broju ljudi“.

Turski konak“ je, knez tada to nije znao, podigao knjaz Miloš za sebe. Posle je nazvan „Konak kneginje Ljubice“.

Na svoja pisma knez je uskoro dobio ohrabrujuće odgovore. Odgovorili su mu njegovi engleski prijatelji: ledi Emerald Kjunerd, ser Džozef Davin, lord Ajvor Čerčil... Moleći za svoj muzej, knez je ovako pisao:

Moja zemlja Srbija, nema nijednu umetničku galeriju, a već mnogo godina želim da otvorim galeriju u Beogradu. Moja vlada je, naravno, obezbedila zgradu za tu svrhu, s tim da ja na početku obezbedim dovoljno slika da se stvori jezgro jedne nacionalne zbirke. Predlažem da to bude galerija moderne umetnosti i da se u njoj ne izlažu dela nastala pre devetnaestoga veka“.

Do proleća 1927. knezu je dato ili obećano 50 slika. Krajem aprila uputio je pismo Berensonovima da bi se zahvalio gospođi Berenson koja je poklonila jednog Pisaroa:

Oboje ste toliko divni prema meni što ste tu prekrasnu sliku dali za moj muzej... Nemam reči da izrazim zahvalnost zbog vaše velikodušnosti“.

I dok je zamisao o stvaranju muzeja napredovala, 20. juna 1928, u toku burne sednice Narodne skupštine hrvatski poslanik Ivan Pernar je bezobrazno uvredio poslanika Punišu Račića. Ovaj je potegao revolver i prolivena je krv u skupštini. Ubijeni su Pavle Radić i Đura Basariček, a ranjeni Pernar, Granđa i Stjepan Radić. Vođa Hrvatske seljačke stranke Radić će od zadobijenih rana umreti 8. avgusta.

Posle ubistva u Narodnoj skupštini izbila je nezapamćena kriza u Kraljevini. Kralj Aleksandar je 6. januara 1929. godine odlučio da uvede lični režim. Suspendovao je Vidovdanski ustav.

Početkom oktobra 1929. kralj je preimenovao državu u Jugoslavija i podelio potom je na devet banovina. Ovim aktom srpske političke stranke su bile dezorganizovane, dok je Vlatko Maček likovao, rekavši: „Lajbek je raskopčan“.

Kralj je pokušao da nametne svoje „integralno jugoslovenstvo“.

Usred svih ovih događaja, koji će se pokazati kao fatalni za Jugoslaviju, početkom 1929. godine, u Konaku kneginje Ljubice, počeo je sa radom Muzej savremene umetnosti, preteča „Muzeja kneza Pavla“. Za direktora Muzeja postavljen je Milan Kašanin.

Dok su se u Nemačkoj mogli uočiti poslednji trzaji Vajmarske republike, kralj Jugoslavije Aleksandar je, ne dovodeći u sumnju jugoslovensku ideju, u drugu deceniju svoje vladavine ušao sa novim ustavom. Istorija ga je nazvala „oktroisani“, a kralj ga je „poklonio svome narodu“ 3. septembra 1931. Ukinuo je svoj lični režim i formirao svoju „dvorsku stranku“. Imao je averziju prema parlamentarizmu i za stranke je tvrdio da ih treba „zaviličiti“.

Kraljevim ukazom, početkom septembra 1933. knez Pavle je imenovan za direktora svih muzeja Jugoslavije.

U pismu gospođi Berenson piše:

Draga gospođo Berenson, toliko je ljubazno od vas što ste mi poslali svoju knjigu. Zatekao sam je po povratku iz Pariza gde sam proveo više od mesec dana i odmah počeo da je čitam. Čudno, ali vaša knjiga me ne ispunjava željom da posetim zemlje koje opisujete, već čini da čeznem za vašim domom, vama i Bernarom. Nikad nisam voleo fanatizam bilo koje vrste, pa i velika želja za putovanjem u ma kako lepa mesta pre me odbija nego što me privlači... Kako su ova vremena teška: čovek iz dana u dan ne zna hoće li se probuditi materijalno upropašćen, kako je teško imati decu čija je sudbina više nego neizvesna. Moje jedino uporište je umetnost i ona mi nadoknađuje mnoge stvari“.

Kralj Aleksandar je stigao u Marselj 9. oktobra 1934. u zvaničnu državnu posetu Francuskoj. Iskrcao se na Belgijskom keju i posle ceremonije, seo u automobil zajedno sa Lujom Bartuom i generalom Žoržom. Uputili su se Avenijom Kanebijer prema spomeniku francuskim vojnicima palim na Solunskom frontu. Smrt ga je čekala pred berzom.

(Nastaviće se)