PRVI balkanski rat je počeo 8. oktobra 1912, kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Okončan je Londonskim ugovorom o miru, 30. maja 1913. godine, i time je Turska proterana iz Evrope. Zbog pritiska velikih sila, u prvom redu Italije i Austrougarske, članice Balkanskog saveza - Srbija, Grčka, Bugarska i Crna Gora - morale su da napuste Albaniju. Nastala je nova država na Balkanu - Albanija. Zbog nezadovoljstva diktatom velikih sila, među saveznicima su ubrzo izbile nesuglasice, naročito zbog Makedonije, i to je rezultiralo Drugim balkanskim ratom.

Knez Pavle je želeo da studira u Engleskoj i preko srpskog poslanstva u Londonu nađeno mu je mesto u Oksfordu, u koledžu "Hristova crkva". To se dogodilo u aprilu 1913. godine.

Prethodno leto je proveo kod tetke Moine i teče kneza Simeona Abamaleka Lazareva. Pavle i Simeon su bili srodne duše. Mladi knez je, prihvativši Simeonove savete, mnogo čitao: De Tokvila, Flobera, Rilkea... Mnogo je video i naučio. Vila kneza Simeona u Rimu je, kao Pratolino, bila pravi muzej. Posle smrti kneza Lazareva prodata je Sovjetima da služi kao rezidencija ambasadora.

JUNAŠTVO KNEZA ARSENA U DVA balkanska rata učestvovao je i brat kralja Petra I, knez Arsen, otac kneza Pavla. Kao armijski general i slavni komandant iz Rusko -japanskog rata, knez Arsen se sa svojom konjičkom divizijom proslavio u Kumanovskoj bici i potom kod Velesa i Bitolja. Njegovi saborci su kasnije pripovedali o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja kneza Arsena tokom gonjenja razbijenih Džavid-pašinih odreda kroz Albaniju. U Drugom ratu, protiv Bugara, u Bregalničkoj bici, na položajima poznatim kao "bestrašinski", knez Arsen je sa svojim konjanicima iznenadio neprijatelja i tako pomogao pešadiji da slomi otpor Bugara, i rat je bio dobijen.

Na putu za London, knez Pavle se zaustavio u Parizu. Odavno je želeo da poseti Luvr. Kasnije je pričao da noć uoči svog prvog ulaska u taj hram umetnosti oka nije sklopio.

Tako je započeo svoj studentski život odmah posle pada Jedrena (13. marta 1913.).

Prema svedočenju Nila Balfura, koji je imao privilegiju da dugo razgovara sa knezom Pavlom, ta prva godina u Oksfordu po mnogo čemu je bila značajna za mladog kneza. On se prvi put u životu osetio slobodan. Sticao je među svojim vršnjacima nove prijatelje, rado je bio priman u ekskluzivne klubove i, što je najvažnije, prijale su mu studije. Na njegovo zanimanje za umetnost posebno je uticao profesor Džon Marej, koji je bio i kolekcionar litografija.

Knez je obilazio muzeje i galerije, pozorišta, usavršavao svoj ukus. Može se danas zamisliti sa kakvim je žarom gradio svoju ljubav za lepo.

A onda su, na Vidovdan, 1914. godine, u Sarajevu ubijeni Franjo Ferdinand i njegova supruga.

Dve nedelje pre ovog događaja koji je uzet kao povod za Prvi svetski rat, u Srbiji se odigrala jedna značajna promena: 11. juna 1914. kralj Petar je prvi put abdicirao, to jest, izvršeno je "prenošenje vršenja kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra", zbog, kako je rečeno, "bolesti kralja Petra".

Jedan poznati francuski pisac, ambasador Pol Moran, ostavio je zapis o knezu Pavlu iz tih predratnih dana.

"Knez Pavle je dolazio u London sa žudnjom da oseti život. Bledog lika kao kamelije u butonjeri njegovog fraka i veoma crne zalizane kose. Ceo svet je trčao za njim, mada je u to vreme na engleskom dvoru i u engleskom društvu bilo nešto negodovanja protiv Srbije. I mada su ova negodovanja nekoliko meseci posle Sarajeva iščezla u Engleskoj, simpatija koju je inspirisao kod svakoga i svuda knez Pavle, doista nije bila strana ovoj promeni engleskog raspoloženja. U Bakingemskoj palati, na ruskom baletu, u francuskoj ambasadi, pod kraljevim šatorom u Askotu, knez je obilazio, smešio se, igrao, srećan da bezbrižno proživi časove koji su sada, mecima iz revolvera sasvim prekinuti".

Austrougarska je objavila rat Srbiji 28. jula 1914. Posle nedelju dana Nemačka se pridružila crno-žutoj monarhiji, a Rusija, Francuska i Britanija stavile su se na stranu Srbije. Italija je ostala neutralna do 1915, da bi onda ušla u rat na strani Srba. Japan je, isto tako, stao na stranu saveznika Srbije, dok je Turska carevina prišla Austrougarima i Nemcima.

Prvi crno-žuti napad na Drini izveo je Osmi korpus sastavljen od Čeha. Teško osvojen položaj na desnoj obali Drine osigurala je 9. pešadijska divizija iz Praga. Zagrebački 13. korpus i Česi zauzeli su Šabac, ali su ga zbog velikih gubitaka odmah, 24. avgusta morali napustiti. Peta austrougarska armija je morala biti povučena u Bosnu. I Šesta armija, sa bojišta kod Višegrada i Priboja, takođe je doživela poraz. To je bila sjajna pobeda srpske vojske koja je imala, nažalost, značajne gubitke.

Knez Pavle je preko Firence stigao u Srbiju. U Beogradu je već bio srušen dvor i knez se, kao konjički potporučnik stavio na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Vlada je bila preseljena u Niš i knez Pavle se tu našao uoči sloma austrougarske ofanzive. U Beograd su 2. decembra ušle austougarske trupe, uglavnom sastavljene od Hrvata. U noći između 2. i 3. decembra započela je srpska kontraofanziva. Nepune dve nedelje kasnije, posle nebrojenih zverstava počinjenih nad stanovništvom Beograda, 15. decembra, austrougarska vojska je morala da napusti prestonicu. Ceo svet je tada bio zadivljen i klicao Srbiji.

Komandant Prve armije, general Živojin Mišić, genijalni strateg Suvoborske bitke, unapređen je u čin vojvode. Austrougarski glavnokomandujući Oskar Poćorek je smenjen. Iza njega su ostali poraz i zločini nad civilnim stanovništvom. Bosanski muslimani i Hrvati su počinili najviše zverstava. U "Vražjoj", 42. domobranskoj diviziji, protiv Srba borili su se: Josip Broz, Vlatko Maček, Svetozar Pribićević...

(Nastaviće se)