DVA rukopisa napisana pedesetih godina u Londonu objavljena su, po Jovanovićevom zaveštanju, tek posle njegove smrti: Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera (Vindzor, 1964) i Zapisi o problemima i ljudima 1941-1944 (London, 1976). Posle prikaza razvoja srpske nacionalne svesti u moderno doba, Jovanović je dao nekoliko sugestija o zadacima srpske nacije posle pada komunizma koji je smatrao neminovnim. Zato ovaj tekst ima karakter zaveštanja velikog naučnika svom rodu. U drugom tekstu su Jovanovićeva sećanja na vreme u kome je bio član ratne vlade.

U Prilogu o srpskom nacionalnom karakteru prevashodno ga je interesovalo kako ideje koje daju pečat nacionalnom karakteru, ”bar donekle utiču na postupke jednog naroda”. Svoje ogromno životno i spisateljsko iskustvo ukrstio je sa saznanjima istaknutih autora o ovom pitanju: Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Svetozara Markovića, V. Jovanovića (Ujedinjena omladina), Riste Radulovića, Jovana Skerlića, Jovana Cvijića. Njegova razmišljanja i zaključci prožeti su nastojanjem da bude objektivan, bez jednostranosti i zaslepljenosti. Štaviše, lativši se da prikaže istorijski život i sudbinu sopstvenog naroda, on je pored opisa svetlih osobina, odrešito ukazao i na tamne strane srpskog nacionalnog karaktera, a sve u cilju da srpski narod ubuduće izbegne sudbonosne greške i pogubne odluke.

U SLUŽBI IDEALA Zanimljivo je da Jovanović nije podlegao apsolutizaciji nacije - nacija sama sobom ne predstavlja vrednost: ”Čim se čovek uzdigne nešto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filozofiji naziva vrednost. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojim bi se ona stavila u službu”.

Prema Jovanoviću, nacionalni karakter je promenljiva, istorijska kategorija. Zapazio je i istakao u raspravi osobine dinarskog tipa našeg čoveka koji je bliže definisao Jovan Cvijić, a Jovanović je otišao korak dalje. Naime, on je jasno video dobre osobine, ali i mane dinarskog tipa. Dobre osobine su: rodoljubiv, osećajan, s razumevanjem za drugog. Uz to je primetio da su dinarci neustrašivi i da u isti mah imaju snažno razvijeno osećanje pravde. Međutim, obe te odlike stvarale su im teškoće i velike nevolje u odnosu sa stranim svetom.

S druge strane, mane dinarskog tipa prema Jovanoviću su: violentan, plahovit, žustar, nespreman na dogovor i kompromis, na postizanje cilja laganim putem, a ne prečicom. ”Njegova plahovitost i junaštvo, njegova neobuzdana smelost ne pita se šta jeste, a šta nije mogućno”. Dok su bunama, ratovima i krizama dinarska borbenost i neustrašivost bile dragocene i neophodne za opstanak, u drugačijim mirnim uslovima one se pretvaraju u mane. One su, nažalost neupotrebljive i kontraproduktivne tamo gde je potrebno delovati promišljeno, odmereno, diplomatski i konstuktivno. Potonje, najnovije iskustvo potvrdilo je njegove uvide o dinarskom tipu našeg čoveka koji je spreman za velika pregnuća, ali i nepojamne padove.

Slobodan zagovara disciplinovanje dinarskog tipa (ne diktaturom, nasilno, politički) već preko vaspitanja da se uspostavi samodisciplina, tj. da se dinarske osobine oblagorode i učine produktivnim. Otuda je prvi nacionalni zadatak stavljanje dinarskog dinamizma u granice nacionalne discipline. Drugi zadatak je, pak, izgradnja celovitog kulturnog obrasca. Jer, kod nas pitanje kulture ima suštinski značaj, te mu se zbog toga mora posvetiti naročita pažnja.

Jovanović je ukazao da mi, na žalost i bruku intelektualnih poslenika, nemamo izgrađen kulturni obrazac iako u neku ruku imamo izgrađen politički i nacionalni obrazac. On je optužio posebno književnike što se nisu potrudili da se izgradi kulturni obrazac, koji je za njega bio humanistički kulturni obrazac. Taj obrazac, insistirao je na nekim antičkim kulturnim vrednostima (”Poznaj samoga sebe”, ”Sve sa merom”, ”Sloboda ličnosti”). Verovao je da deo tog kulturnog obrazca koji su stari Grci visoko uzdigli, mora biti ugrađen u našu kulturu.

Veliku pažnju posvetio je intelektualcima i njihovoj ulozi. Posebno je zanimljiva i aktuelna njegova analiza poluinteligenta i poluintelektualca. Reč je čoveku koji ima diplomu, ali je u suštini ostao primitivan, ”diplomirani primitivac”, čovek spreman da se posluži svim mogućim sredstvima da bi se domogao cilja naročito u politici. Niko nije toliko nagrdio naš nacionalni krakter kao domaći poluintelektualac.

Izgleda da se ništa u tom pogledu nije izmenilo. Naprotiv: poluintelektualac je u velikoj meri na našoj društvenoj, političkoj, kulturnoj pa i istorijskoj sceni kako u Jovanovićevo vreme tako i u ovo naše vreme.

U celini posmatrano Jovanovićeve rasprava o srpskom nacinalnom karakteru i danas deluje kao otrežnjenje, opomena i putokaz. ”U vreme nacionalne pometnje, kakvo je i naše ona može biti izvor pouzdane orijentacije i uporište promišljenih odluka”. (D. Basta)

Kraj