KONTRA: Ima li Rusa u ovoj prostoriji?

KRAJ NATO agresije 1999. godine je obeležio upad ruskih padobranaca na prištinski aerodrom. Da li je general Džekson tada zaista sprečio Treći svetski rat, oglušivši se o naređenje glavnokomandujućeg Veslija Klarka da se sukobi sa Rusima, ili je posredi bio još jedan Miloševićev pokušaj izvlačenja medijskog maksimuma iz poraza? Naredne četiri godine su ruski vojnici svakako predstavljali, kakvu-takvu, garanciju bezbednosti nealbanaca na Kosmetu. Naročito južno od Ibra. Sve dok avgusta 2003. godine nije sprovedene odluka Dume o potpunom povlačenju trupa, usled nemogućnosti izdvajanja dvadesetak miliona dolara godišnje.

Sedam meseci kasnije, pred budnim očima Kforovaca, desio se martovski pogrom. Nepune četiri godine potom, uz podršku perjanica agresora, uspostavljanje „Republike Kosovo“. Ruska Federacija, stalni član SB UN, nije priznala samoproglašenu „državu“. Ali 22, od trenutnih 27, članice bezalternativno-prijateljske EU jesu, što srpski parlament nije sprečilo da pregovore sa „kosovskim vlastima“ ipak, iz domena SB UN, prebaci pod nadležnost Brisela.

Sada, kako potpisnici povelje „Preokret“ vole da kažu, imamo realnu situaciju da: Nemačka, iz koje drugi put uzastopno stiže komandant i najveći broj vojnika Kfora, i SAD, koje u Srbiji drže najveću bazu na teritoriji Evrope, ulažu u svoje prisustvo neuporedivo više od „prekomernih“ ruskih izdataka. Da li je iko toliko naivan da veruje da se ta sredstva troše zarad omogućavanja uvođenja demokratije i poštovanja ljudskih prava? Realno (opet omiljena reč „preokretača“) su u igri: RTB Trepča, termoelektrana u Obiliću, telekomunikaciona i energetska infrastruktura...

Svaka čast i veliko hvala ruskim zvaničnicima na podršci u očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije. Hvala im i na konstantnom, diplomatski iskrenom, podsećanju da: „Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba“. Jer, čak i kad hoćeš, teško je umešati se u unutrašnju politiku bednog izgovora za državu, čijom kulturom vedri i oblači „Ju Es Ejd“, dok privredno-političku elitu sićom kupuju moćni globalistički finansijski mešetari.

Mnogo više hvala humanim stanovnicima te velike zemlje koji su tokom proteklih nesrećnih godina lično pružili materijalnu i fizičku podršku našim ljudima na Kosmetu. Ali poslednja situacija, organizovano masovno podnošenje zahteva za rusko državljanstvo, me svojim tragikomičnim karakterom neodoljivo podseća na film „Tri karte za Holivud“ i mrgudovo konspirativno okupljanje istomišljenika za sukob sa proameričkim kolalokačima i žvakožderima. Koliko je realno (opet ta reč!?) očekivati ostvarenje smelih najava da bi RF mogala izdvojiti sredstva za realokaciju dvadesetak hiljada podnosilaca zahteva, ako u budžetu odavno nema sredstava (čitaj: interesa) ni za minimalno vojno prisustvo? Kome odgovara da na ovaj način pali ljude?

Ukoliko je u pitanju samo politički performans, osimšljen i sproveden kako bi se našim uspavanim beogradskim glavama skrenula pažnja na gorući problem, samo par stotina kilometara južno od naših udobnih domova, imam mnogo bolji predlog: demonstrativno masovno podnošenje zahteva za srpsko državljanstvo. Jer, ako je neko slučajno zaboravio ili možda nije ni znao, Srbima sa Kosova i Metohije je čak i ono realno (nema bega od te reči!) uskraćeno kad smo se „ošengenili“. Što se ne može reći za „etničke Albance“, koji za par hiljada evro-apoena na jugu postaju državljani, mrske im, evro-Srbije.

Još bolje je uputiti nekoga u Skupštinu, da pred kamerama priupita: „Ima li normalnih u ovoj prostoriji?“