KONTRA: Čekajući idola

Zar smo zaboravili domaće klasike „kinematografije za odrasle“: jugo-levičarsku partiju pripadnika surovo favorizovane privredno-finansijske oligarhije, koalicije najljućih (verbalnih) protivnika devedesetih, roštiljade perjanica današnjih evropoltrona sa ljudima koje su docnije lično isporučili haškim istražiteljima...? Zar je promena odela i šminke bila dovoljna da ne primetimo nepromenjenu ekipu glumaca? Ili je ključna bila promena bundes-marki u evre?

Znate li za helsinški sindrom? Nema nikakve veze sa gospođicom Biserko, u pitanju je mazohistički poriv žrtve otmice za opravdavanje postupaka otmičara. Psihička bolest koja je ovde očigledno pustila duboke korene, čim se i dalje, kao pijan na plot, naslanjamo na upečatljive likove i dela preKALjANIH stranačkih lidera. I dalje ponavljamo da smo „stoka“ od naroda. A kao tradicionalno vešti stočari dobro znamo magičnu formulu: gruba reč, plus čvrsta ruka, plus dugačak štap. Za to nam je potreban arhetipski vođa. Kad već „volođa“ neće da nas uzme za svoje, dodaće neki.

Da li i jedna mentalno i fizički zdrava osoba na izmaku 2011. godine u Srbiji može sebi dozvoliti luksuz opravdavanja neuspeha nesposobnošću, nedobronamernošću i nepoštenjem aktuelnog vođstva?

Jesu li oni krivi što se u moru informacija lepimo za pogane sadržaje njihovih odglumljenih javnih nastupa? Primera radi, gotovo svi štampani mediji, iako pod kontrolom raznih interesnih grupa, konstantno objavljuju afirmativne primere naših velikih sunarodnika. Ljudi zbog kojih bi realno trebalo da se ponosimo poreklom sa ovih prostora, čak i da osetimo pozitivno breme odgovornosti. Da ne pričamo koliko se na internetu ili u bibliotekama može naći o njima. Zašto, nasuprot današnjih dokazano loših uticaja, ne izvlačiti primer iz vizionarstva, posvećenosti, požrtvovanja, upornosti, nesebičnosti, patriotizma i drugih pozitivnih karakteristika likova i dela: Rastka Nemanjića, Dušana Silnog, Despota Stefana, Mehmed-paše Sokolovića, Vuka, Dositeja, Karađorđa i Miloša, Pančića, Tesle, Pupina, Vojvode Stepe, Selimovića, Andrića...

Nas iz „Beogradskog sindikata“ ljudi stalno prozivaju zbog odbijanja uloge nekakvih lidera generacije. Zar vam se, pored svih gorenavedenih, to uopšte čini nužnim ili opravdanim? Zar su vam potrebni novi stranački lideri, pored jasnih poruka pesama? Meni se pak čini da neko ko, pored pozitivnih impulsa dobrih primera, ne nalazi u sebi gorivo za sopstveni pokret, već opravdanja u manama savremenika, voljno igra epizodnu ulogu u sopstvenoj životnoj drami apsurda, „Čekajući Idola“. (P)ostanite zdravi u glavi!