KONTRA: Koncentrični krugovi

Da li je teško videti da ovaj trend, kao i mnoštvo opasnijih aktuelnih, nije optimalan sa stanovišta alokacije resursa pojedinca, kamoli društva? I ko je kriv za apsurdnu situaciju? Pa... Oni: sistem, instrukcija... Stanovnici udaljene, zidinama i stražom opasane, visoke kule? A ako se ikad probijemo do tih skrivenih odaja gospodara sudbine, sva je prilika da ćemo tamo zateći ogledalo. Ono u kom su se ugledali svi koji su pokušali da „ruše sistem iznutra“. Setimo se samo mladalačkog antiratnog aktivizma jednog Havijera Solane ili svežijih primera domaćih protestanata devedesetih. Možda su, jadni, u startu imali dobru nameru. Ali nisu imali sredstava, niti karaktera da izdrže nedostatak sredstava. Svakako se nisu vodili univerzalnim verednostima: Dobrote, Ljubav i Čovečnosti. Bili su „realni“ i „fleksibilni“.

Koliko puta ste došli do zaključka da negde stvarno „od vas zavisi“? Koliko puta ste naišli na načitane i rečite istomišljenike? I kako se to obično završavalo? „Konstruktivnom“ diskusijom do zore, zalivenom alkoholom, aromatizovanom dimom jamajčanske lozice i propisno betoniranom lojem roštiljsko/buregdžijske gozbe? A nakon posledičnog mamurluka i kužnog zadaha... sve po starom. Ugovoreni početak treninga, čitanja, učenja, velikog spremananja, juriša na parlament ili bilo koje druge revolucionarne akcije je, pod izgovorom težine i nerealnosti, iznova odložen. Tako se, od žute minute do žute minute, odvija simulacija života.

Rešenje naizgled bezizlazne situacije nije lako, ali je vrlo jednostavno. Do te mere da će ga, uprkos dostupnosti vrlo konkretnih natpisa stručnih ljudi, većina još dugo smatrati apstraktnim tj. „nerealnim“. Nužna, istinski revolucionarna, promena mora doći iz Srca ispunjenog pomenutim univerzalnim vrednostima. U takvo Srce će se po Prosvetu spustiti Um, da je vaspitanjem i obrazovanjem, pre svega ličnim primerom, širi.

Za to je potrebna inicijalna želja za činjenjem Dobra. Nju u sebi može naći svaki čovek koji veruje da nije sam centar sveta i početak veka. Manje je bitno da li je u pitanju religiozno shvatanje sebe kao Božije kreacije, načinjene po uzoru na samog Tvorca, ili Darvinističko osećanje poštovanja za majmunolikog pretka, koji se prvi setio izrade alata i skloništa. Bitna je vera u više od samog sebe, poštovanje onoga što je prethodilo i zalaganje za ono što će da sledi. Ne život za egocentrični trenutak. Porodica je bila i ostala nukleus društva. Iako napadnuta sa svih strana, još uvek opstaje, kako i dolikuje budućoj osnovnoj revolucionarnoj ćeliji. Ona je prvi krug širenja Inspiracije, najbolji pojačivač i odašiljač pozitivne energije. Rodbina i prijatelji sa svojim porodicama čine sledeći krug pa, redom, krajevi, sela, gradovi, regije, države... Čovečanstvo uvedeno u doba Prosvete, kakvu realno omogućava današnji stepen tehničko-tehnološkog razvoja.

Vizija vrednosne Revolucije koncentričnih krugova je ono što me tera da budem vredni optimista. Verujem u Revoluciju, koja neće „pojesti svoju decu“ niti spaliti dobre tekovine prethodnih, čija će „izmena sistema iznutra“ podrazumevati polazak od samog čoveka, čiji se prvaci neće prodavati za srebro... U Revoluciju za koju treba nesebično da spremamo one koji dolaze za nama.