POŠTOVANI urbani bezalternativci, imam važne vesti za vas: ne vrti se ceo svet oko fotelja, bušnih kasica i lepljivih prstiju vojnika stranačkih korporacija. Na Kosovu i Metohiji je već godinama u toku snimanje nastavka mračnog remek-dela Sidnija Polaka, radno naslovljenog: „I Srbe ubijaju, zar ne?“ Igranka živaca bez prestanka, sa potencijalno smrtonosnim posledicama. Scenario je zapadnoevropska adaptacija romana grupe najtiražnijih sjedinjenoameričkih krimi autora, dok je režiserska stolica rezervisana za prekaljenog veterana gerilske produkcije, poznatog pod pseudonimom: Gospodin Zmija.

U takvim uslovima običnom svetu nije baš na pameti kako da se, u saradnji sa mafijom koja gospodari „državom“ sa južne strane dobro čuvenog i čuvanog mosta preko Ibra, obogati od kriminala. Iako se, iz petnih žila, trudite da u to ubedite prvo sebe, pa istomišljenike. Nema sav taj narod, koji, sedeći na putu milosrdnih NATO anđela i njihovih bornih vozila, gandijevski telima brani odluku da ne živi u nakaradnoj narko-hjuman-trafiking „državi“, skupocene stambene jedinice po Senjaku i Dedinju. Nema čak ni luksuz „rešavanja problema Kosova glavom“, kako im nadležni iz Beograda mudrijaški poručuju. Jer koliko god se trudili da, na nišanu automatskog oružja KFOR-a i veterana OVK presvučenih u zaštitnike zakona, trezveno razmišljaju glavom u potrazi za mirnim rešenjem, iznova naleću na zidine ultimatuma moćnije strane. Strane čiji, širom sveta primenjeni, višestruki aršini uvrednjivo bodu, odavno bolne, oči svakog zainteresovanog posmatrača.

Kako objasniti priznavanje legalnosti secesije kosovskometohijskih Albanaca, začete krvavom „revolucijom“ bandi drumskih razbojnika (tj. sukobima sa policijskim snagama suverene zemlje čijom su teritorijom harale) da bi se decenijama kasnije mirni protest srpskog stanovništva protiv pokušaja nasilne promene realne pregovarčke pozicije prištinskih „vlasti“ proglasio nelegalnim i rešavao vojnom silom? Kojim vatrenim oružjem, opremom za razbijanje demonstracija, biber sprejem, helikopterima, tenkovima i oklopnim transporterima (kako to efikasno rade pripadnici međunarodnih mirovnih /!?/ misija), da obezbede svoju slobodu kretanja i življenja Srbi u enklavama južno od Ibra? Koliko je teških zločina, uključujući višestruka ranjavanja i ubistva, nad Srbima uspešno razrešio Euleks od početka svoje misije pomoći u uvođenju vladavine prava i zakona? Koliko je istraga istih obustavljeno za to vreme? Sličnih je pitanja bezbroj, sa poentom oličenom u samo jednom: Kako onda ubediti srpsko stanovništvo, koje makar na severu KiM crpi realnu snagu iz brojnosti i fizičke povezanosti sa maticom, da odustane od svojih legitimnih demokratskih zahteva da potpadne bespovratno pod osvedočeno nedobronamerne šape? Ili još bolje: Zašto ga ubediti? Nisu tu potrebni ni „Koštunica, doktor Vojislav“, ni „njegov imenjak iz haške optuženičke klupe“, obojica stručnjaci u oblasti prava, da bi srce detektovalo tešku nepravdu i reagovalo.

Pozicija u kojoj se zato sada svi zajedno nalazimo jeste teška i neizvesna ali zaista mislim da bi trebalo maksimalno podržati našu braću i sestre. Ne moramo svi to učiniti materijalno ili fizički. Hvala Bogu, ja sam znam dosta ljudi iz Srbije i Republike Srpske koji to redovno iskreno čine. Ali hajde makar da se suzdržimo od negativnih i zajedljivih komentara uperenih u njihovom pravcu. Jer sutra ćemo se možda naći u situaciji da, sa starogradske strane, branimo Brankov most. Gro foteljaša će tada biti u novoj unosnoj pečalbi, tipa: uvođenja evro-standarda u neku srednjeazijsku državicu bogatu resursima. A nama će nečastivi biti kriv.