Odlazak među Srbe u Čikagu, Los Anđelesu, Njujorku, gde je uvek rado dočekan i priman od tamošnjih iseljenika, izgledao je kralju kao obnavljanje onih prijatnih susreta koje je proveo s njima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka. Ili je možda poželeo da svoje poslednje životne trenutke provede sa svojim najvernijim pristalicama. U svakom slučaju, značilo je to povratak srpskom nacionalnom korpusu, koji su predstavljali Srpski nacionalni odbor i organizacije Srpske narodne odbrane, širom Amerike i Kanade. Tako su to shvatili i protivnici crkvenog raskola, svrstavajući kralja u tabor „raskolnika“, iako se on više o tome nikad nije izjašnjavao, niti je bilo kakvim političkim gestom to pokazivao. A nije ni mogao, i da je hteo, jer mu se zdravlje neumitno pogoršavalo.

Oko bolesnog kralja starali su se, u početku, lekar Uroš Seferović, koji je bio i potpredsednik Srpskog nacionalnog odbora i Frenk Lou, čija je supruga Mici Lou, prihvatajući da neguje kralja, stekla njegovo posebno poverenje. U februaru 1970. predsednik Odbora, Milan Gavrilović, izvestio je kneza Pavla o toku kraljevog lečenja: Srpski nacionalni odbor, a naročito dr Seferović, činio je sve što je bilo u njegovoj moći. Nije uspeo. Zamolio je kneza, kao najstarijeg člana Kraljevskog doma, da se obrati princu Tomislavu, kako bi on stupio u vezu sa njujorškim lekarima, koji su lečili i još leče kralja.

Kasnije su kralja lečila dvojica italijanskih lekara. Obrazovan je i poseban Odbor za staranje o lečenju kralja Petra, na čijem je čelu stajala manje poznata ličnost, Petar Salata iz Los Anđelesa, inače predsednik crkveno-školske opštine u jednom delu ovog grada. Taj odbor je redovno izdavao biltene o stanju kraljevog zdravlja, a ono je bilo sve lošije.

Za vreme boravka u Los Anđelesu prinčevi Tomislav i Aleksandar izbegavali su svaki kontakt sa ljudima iz kraljevog okruženja, smatrajući ih „raskolnicima“. Nisu pristali da im se isplate ni putni troškovi niti troškovi boravka. Prinuđeni su, ipak, bili da se sastanu sa Petrom Salatom i Mici Lou da bi raspravljali o mučnoj temi, gde sahraniti kralja, u slučaju njegove smrti. Tom prilikom, došlo se do saglasnosti da bi kralj mogao da bude sahranjen pored svoje majke u Vindzoru, blizu Londona. Po povratku iz Amerike, princ Tomislav je pesimistički govorio o stanju zdravlja svog brata: „Može kroz dva sata, dva dana, dve nedelje, ili dva meseca da umre. Lekari se čude da je još živ.“

Nakon toga, bliski članovi kraljeve porodice nisu ga više posećivali. Očekivali su skori kraj i samo su se povremeno raspitivali o stanju zdravlja svoga bližnjega. Sve je prepušteno običnim ljudima koji su se neprestano starali da sačuvaju kraljev život. Jedna od tih osoba, koja je stalno bdela nad kraljevom posteljom, bila je Mici Lou. Radilo se, u stvari, o Srpkinji, Milici Anđelković, poreklom iz Vrnjačke Banje, koja se, došavši u Los Anđeles, udala za filipinskog lekara Frenka Lou. Otada je promenila svoje ime i prezime, prilagodivši ih bračnoj vezi. Nju je upoznao princ Tomislav prilikom posete Los Anđelesu, u aprilu mesecu, i shvatio koliko je ta osoba privržena njegovom bolesnom bratu. Po povratku u London, prisećajući se svog susreta sa Mici Lou, uputio joj je poduže pismo, odajući njoj i njenom mužu veliku zahvalnost i priznanje:

KRALJU SVE LOŠIJE Tokom proleća 1970. godine, kralj je bio smešten u bolnici „Džon Vosli“, u Los Anđelesu. Tada je Mici Lou obavestila princa Tomislava i prestolonaslednika Aleksandra da se kralj nalazi u teškom zdravstvenom stanju i oni su u aprilu došli da ga posete. Stigavši u Los Aneđles odseli su u hotelu i čekali više dana da kralj izađe iz kome.

U tih nekoliko trenutaka osetio sam duboku i odanu ljubav, koju pokazujete prema mome bratu u njegovim najtežim časovima života. Niko nije pružio toliko mnogo Petru, kao što vi pružate njemu u ovom trenutku, a takođe vaš suprug, pružajući mu svu svoju lekarsku pomoć. Vi koji ste učinili toliko dobro za Petra u ovo nekoliko poslednjih meseci, morate poznavati njega čak bolje od nas, porodice, koji smo tako daleko i bez dodira.“

Tražeći leka svojoj bolesti kralj se seljakao iz bolnice u bolnicu, očigledno, ne raspolažući dovoljno finansijskim sredstvima. Krajem juna 1970. godine on je tražio preko advokata Ostina Smita da se iz kraljevskog fonda isplate svi bolnički troškovi, ukupno 27.000 dolara. Međutim, u njegovom fondu toga novca nije bilo, jer je kraljica Aleksandra već podigla sav taj novac. U novom biltenu Odbora za staranje o kraljevom zdravlju, objavljenom krajem jula, prvi put se nešto više kaže o prirodi i ozbiljnosti kraljeve bolesti: „Kralj je teško oboleo od ciroze jetre i bubrega, telesno je veoma iscrpljen, ali nije duševno slomljen. Nj. v. kralj preko Odbora zahvaljuje svim organizacijama, listovima i pojedincima, koji prate tok njegovog lečenja i mole se Bogu za njegovo zdravlje.“

Kralj Petar je preminuo u 47. godini života, 3. novembra 1970. godine, u opštoj bolnici u Denveru, u koju je bio primljen 7. oktobra, pod pseudonimom „Petar Petrović“. Prema izdatoj umrlici od 12. novembra, uzrok smrti je kardio-respirativni zastoj, prouzrokovan pneumonijom. Uslovi koji su doveli do neposrednog uzroka smrti su: oštećenje mozga duže od tri meseca, hronična ciroza jetre duža od šest meseci. Kao drugi značajan i neposredan uzrok smrti navodi se neuspela transplantacija jetre. Smrt je nastupila u 9 časova i 50 minuta pre podne, deset minuta po prestanku rada srca. U umrlici još piše da je obavljena autopsija, ali se ne navode pojedinosti. Lekarsku analizu potpisao je lekar Džems Anderson.

Kraj


NARUDŽBINA

Knjigu ”Kralj Petar II Karađorđević” možete kupiti u knjižarama Zavoda za udžbenike ili poručiti na e-mail:prodajaŽzavod.co.rs