KONTRA: Kosovo, Evropa i kretanja sloboda

Ni sva dosadašnja priča o očuvanju integriteta državne teritorije, kojom se okupacione NATO snage šećkaju još od bombardovanja, ni najglasnije izgovoreno „nismo priznali“, čak ni eventualno vezivanje vimbldonske titule i pehara sa Flešing medoua, ne mogu sakriti ishode prelomne runde, kako gospođa Tahiri reče, „pregovora dve nezavisne države“. To od građana najbolje skrivaju njihovi „izabrani predstavnici“ i direktni zastupnici u pomenutim sudbonosnim razgovorima, oglušujući se o mnogobrojne zahteve da, po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, obelodane platformu koju zastupaju i/ili konkretne tekstove evro-aminovanih dogovora. Kažu: nose oznake vrhunske tajnosti.

Hoćemo li sutra znati šta plaćamo, ako naši „prijatelji“, u najboljoj nameri ubrzavanja evro-integracija oba „dobrosuseda“, upotrebe svoj uticaj da nametnu rešenje po kojem će se KEK-u (koji, po evro-standardima, očigledno nije uzurpirao imovinu EPS-a) isplatiti „pošteno procenjena“ suma za energiju utrošenu na „severu Kosova“? Ili, ako se našim „dobrosusedima“ dozovoli da istovremeno stisnu i da prdnu, te se oronulom srpskom fondu PIO evro-naloži izmirenje dugovanja penzionerima-separatistima? Hoće li i to imati oznaku vrhunske tajnosti? Ima li trenutno uopšte informacija od većeg javnog značaja od ovih?

Poslednjih dana sam ponovo gledao potresne snimke skrnavljenja objekata SPC na Kosovu i Metohiji, tokom pogroma 17.3.2004. Odluka da se, nakon tadašnjeg divljanja etnički-albanskih mladića (nikako „vandala“ ili „huligana“), kojim su čak ugrožavali spostvene živote ne bi li uništili pravoslavna verska obeležja, pređe u meta-istorijski napad, nije neočekivana, što nikako ne umanjuje beskrupuloznost kreatora i izvršilaca plana. U ime svih ljudi koji veruju, pre svega u dobro, bez obzira na ime i oblik koji ga personifikuju, i kojima je jednako skandalozno „osvetničko“ paljenje verskih objekata sunarodnika drugih veroispovesti, molim aktuelne vlastodršce da se, makar tokom kratkog vremena koje im je preostalo u foteljama, zaista posvete zaštiti duhovnog i kulturnog nasleđa.

Evo im i konkretne ideje: kad izboriše slobodu kretanja (teritorijom koja je po ustavu pod njihovom ingerencijom!?), zašto ne bi, od „desničarskih organizacija“, koje, zbog prirodnog evroskepticizma tako olako etiketiraju „ekstremnim“ i „fašističkim“, preuzeli ideju promovisanja i organizovanja prigodnih Vidovdanskih tura za zainteresovane građane. Imaju na raspolaganju Javni servis, ulože u reklamu projekta tek malo više od čuvenih godišnjih troškova ambasadorke pri Unesku, urade je po evro-standardima, ne preterano kao Sloba onomad i da Svet vidi ko zaista u srcu nosi baštinu, za koju posle neki potplaćeni činovnik u katalogu može da napiše i da je vanzemaljska. Akcija i slika govore više od hiljadu reči i prelaze svaku „crvenu liniju“.